Мудрост за цијели живот…

Данас желим да вам испричам једну поучну причу. О мом мачору, наравно. Рођен је првог јула 2010. године. Његова мајка је живјела са нама већ неколико година када га је родила. Пошто смо морали подијелити неких мачака околним људима, а одлучили смо да узмемо једно за нас, ја сам добио ту привилегију да одлучим кога ћемо задржати. Одем тамо, гледам, сви нешто ћуте, само овај мој фркће на мене, а ни очи још није отворио. И узмем га, шта ћу. Борили смо се много око имена, али сам на крају превагнуо и добио је име достојно једног великог мачора – Мићун. То бијаше почетак потешкоћа за млађаног јуношу.

Одрастао је са мајком и био је врло размажен. Мајка му је била изузетна у борилачким вјештинама, чак је Малог кера Џоа (мјешанац ротвајлера и овчара) успјела да пребије једном. Имала је срце као Русија. Када му је мајка преминула, Мићуна је почео да млати отац. Отац му је био комшијски мачак од десет кила, звао се Тигар, а и био је те негјде величине. А Мићун је ћутао и чекао свој тренутак. Стално је био крвав и увијек сам морао да чувам стражу док он једе. У то вријеме мачке нису смјеле у кућу, по директиви моје мајке.

И тако, дани су пролазили, а мој мачор је био кост и кожа, стално премлаћен, али са јаком вољом за животом. Све док једног лијепог сунчаног дана Тигра није покупило ауто. Ни дан-данас не знам да ли је то била намјештаљка. Мићун никада не говори о томе. На крају крајева, био му је отац. Но, тада су ствари почеле да се мијењају. Мачор је почео да расте и да се развија. Чинило се као да ће све бити сјајно.

Међутим, једнооки мачор са другог краја насеља, видјевши упражњено мјесто у овом дијелу је дошао по своје… Али Мићун се није дао. Пеглао се сваког дана током годину дана. Изгубио је пола увета, реп је сломио, оштетио сузни канал, шапу опржио, и имао је једнан хематом на глави величине његове главе. Мислио сам да ће умријети, али се он сјутра појавио сасвим нормалан. Мачка, јебига. Онда је и тај једнооки умро под мистериозним околностима. Макар ја мислим да је умро, јер га нигдје нисам видио послије тога. Да не мислите да сам га ја убио. Немам ти ја душе за убит мачку. Највише што могу да убијем је нека зла животиња, типа ћурка. И прасе, али прасе није зло, али се једе и укусно је и има ту сврху, па јебига.

Мићун се млатио са многим мачорима током година, али никада није одустајао. Постао је највећи и најјачи мачор у крају. Временом смо се изборили за једнакост људи и мачака, па сада има сва права као и ми људи у кући, осим што не смије да краде батаке са стола у кухињи, мада не смијем ни ја, тако да смо и ту једнаки. Фале му два зуба и изгледа много смијешно када се смије. Хрче као топ кад спава, брате, не можеш у истој соби бити. Оженио је мачку по имену Чуле, мислиле комшије да је мушко. Чуле га поштује и воли и мислим да се бави криминалом, зато што зна да отвори врата сама и украде нешто.

Данас сам кренуо у шетњу са Малим кером Џоом. И Мићун је прво шиштао, али се помјерио једно два метра да прођемо. Кер к’о кер, глуп, он не гледа Мићуна као вечеру, већ као играчку. И хоће да се игра са њим. И тако, вратимо се ми из шетње, кад ето ти Мићуна, сједи на клупи испред куће, прекрстио шапе. И не мрда. Кер пролази, лаје, овај само ћути и неће нигдје. Зашто? Зато што је на врху. Био је мали и слаб, али није никада одустајао. Сада је велики и јак и има седам кила. И ето, за који мјесец ће нашакетати глупог кера и онда му нико у овом крају неће смјети ништа, осим мене.

Ово је прича о највећем мачору који је икада живио, а тек му је шест година. До двадесете ће се кандидовати за предсједника.

Поента приче је – не одустајте од борбе. Ко зна кога ће ударити ауто и вама омогућити просперитет и блиставу будућност. Мислите о томе…

Насловна фотографија је Мићун, са свадбе, видите како је замишљен.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.