Кајање

Ово је и централна тема смисла живота и живота на Балкану (лијепо би било да једног дана ми будемо изузетак). Код нас је на дјелу брутално понашање, а кајање се исмијава. Треба згазити другога ради себе и ту је крај. Најједноставнији примјер са улице: у нормалном свијету пјешаци воде рачуна да приликом сусрета има довољно мјеста за обоје. Нема физичког контакта. Код нас, пјешак иде средином тротоара и не прави мјеста. И ако покушате ви да ослободите мјесто долази до „чешања“. Нема извињења. У нормалном свијету је обавезно извињење. Не треба даље ићи како је у пословним односима. Конкуренција – то је човјек за одстрел. Морал, култура, човјечност, то нису књиге, скулптуре и слике, то је како се човјек односи према човјеку. Ако се опрости без покајања, упућује се порука: тако настави. А то је механизам урушавања морала у нашој земљи. Носиоци механизма су политичари.

Нормална особа сваки пут када нешто погријеши, осјећа се више или мање непријатно. Када особа увиди да је њена грешка изазвала неку већу негативну посљедицу – штету – и оштетила неког другог, појављује се осјећање кривице, које се изражава као кајање. Како људи често гријеше, добро је разумјети кривицу и кајање.

Главна функција осјећања кривице јесте да се особа изнутра и споља дистанцира од свог погрешног поступка. На тај начин она заузима позицију некога ко је добар и ко се одриче свог лошег поступка. Разликовање себе као особе која је добра од свог лошег поступка, предуслов је за осјећање онога што се зове одрасла кривица, а што је особина емоционално зрелих људи.

Осим што особа која се каје има жељу да призна своју грешку, осјећање кривице је мотивише да исправи негативну посљедицу, да смањи штету било тако што ће ствар вратити у претходно стање, било тако што ће понудити надокнаду за штету. Исто тако важно је и упутити извињење оштећеној особи, чиме особа која је погријешила показује да је уважава и да јој није свеједно што се осјећа лоше због штете коју је претрпјела. На тај начин она показује оштећеном да према њему има пријатељски однос, тако да му је теже да заузме непријатељски однос, да мрзи и да се свети. У том смислу изражавање кајања „лијечи“ међуљудске односе.

Осјећање кривице мотивише особу и на учење. Осим што је научила да више никада не поступа на погрешни начин, она се пита какав би био исправан поступак у некој будућој сличној ситуацији, како не би поновила грешку. Осјећање кривице и кајање омогућују људима који током живота не могу да избјегну доношење погрешних одлука и гријешење на друге начине, да уче из својих грешака и да постају личности које све мање гријеше.

Искрено кајање би требало разликовати од манипулативног страха од казне када неко имитира кајање како би избегао или смањио казну.

Кајање позива друге људе на опраштање. Међутим, не би требало опростити некоме, било одраслом или дијетету, неки лош поступак за који се особа није искрено покајала.

 

 

 30 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.