Срби ће у Србији бити национална мањина за стотину година

У свом најновијем драмском тексту драмски писац Душан Ковачевић се, у складу са централном темом свог стваралаштва – српским нестајањем, бави чињеницом да сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника, јер људи долазе, селе се и напуштају земљу. Ковачевић је испричао у интервјуу за дневни лист Политика о поводу за његов најновији комад „Хипноза једне љубави“ и демографским подацима који га муче већ више од 30 година.

„Ако се тако настави, Срби ће у Србији бити национална мањина за стотину година.“

Једина нада је, каже Ковачевич, љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо. „Хипноза једне љубави“ је прича о опустелим селима и одласку младих из земље о којој се не размишља довољно, јер „ми историју света, планете и нашег присуства на земљи меримо нашим животом, а наш живот је један трен и стотину година прође јако брзо“. Ако се овако настави, опустелим селима придружиће се опустели градови, па ће се неко некада ту доселити, али то неће бити српски народ.

„Све што је саграђено и тим путевима који се сада граде кретаће се неко други. И у тим зградама које се граде живеће неки други људи,“ ламентује Ковачевић. Ово дело ближе је одредио као озбиљну драму са озбиљним смехом, а на питање у каквој су вези хипноза и љубав, Ковачевић одговара – нераскидивој; свака велика љубав, било да је између полова, према земљи, вођи или некој идеји, нека је врста хипнозе. Драма прича о породици која живи у кући на врху планине. Шумар Ранко и његова жена Соја имају двоје деце, једно у иностранству, а друго се спрема на пут. Исто је и са комшијом.

„То је прича о судбинама многих наших кућа које су у контаку са најближима расутих негде по Канади, Аустралији и Новом Зеланду, преко скајпа,“ објашњава Ковачевич. „Расељавамо се великом брзином, морталитет је све већи у односу на наталитет и мислим да би приоритет државне политике требало да буде очување становништва. Јер без људи нема земље.“

А комедија је једини начин, каже писац, да се овако озбиљна и трагична прича сагледа. Он сматра да иако позориште не може да реши ниједан проблем, може да укаже, те да је његов комад још један покушај да се озбиљан национални проблем још једном преиспита кроз уметност.

„Свакако да не очекујем, нити било ко од нас очекује, да српска влада иде по кућама и да припомаже у наталитету, али сигурно да је задатак сваке одговорне државе да пре свега размишља о будућности и броју становника.“

Драма је посвећена обележавању 175 година од оснивања Друштва српске словесности, као знак захвалности према Стерији, односно његовој борби да се Србија у то доба уздигне на ниво европских држава, пре свега у области културе. Из тог друштва је проистекла и данашња САНУ, као један од стубова националне културе. Поред Стерије, Ковачевић је велики поштовалац Милоша Обреновића, те се често позива на њега и цитира га.

„Сви наши људи којима је било стало до земље су имали заједничку идеју, а то је очување земље и становништва,“ тврди Ковачевић. „То је заправо заједнички именитељ свих наших државника.“

Извор: nedeljnik.rs

 18 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.