У здравом духу здраво тијело

У нашем друштву превише је политичких пустолова различитих профила. Они су се изборили за положај који заузимају па им углед зависи о позицији до које су се домогли борбом независно од знања којим располажу. Појава и употреба појма „борити се“ и „изборити се“ настала након Другог свјетског рата као политички modus vivendi више од педесет година дјеловала је у условима социјалистичке изградње. Тог се феномена друштво није одрекло до дана данашњег. У здравом друштву углед и поштовање постиже се радом и резултатима постигнутог. Код нас организиоване групе и појединци у друштвеним подручјима, а највише у политичким странкама, започињу организацију борбе „за нешто“ и тако успијевају сакрити сопствено незнање „о нечему“. Има ли смисла набрајати особе из наше политике, па и привреде гдје су министри и водећи кадрови изабрани да би се по први пут бавили ресорима у којима их редовно дочекује и испраћа иста бирократија свих наших промашаја. Нас већ одавно не воде људи знања него бирократија од опшинске до државне управе која је у свим мандатима о(п)стала. Због тога се годинама на „избореним“ позицијама постаје неко и нешто. И док се углед у свијету коме, наводно, тежимо стиче радом и резултатима постигнутог, код нас још увијек доминира „борбени“ дух који се протеже од локалне самоуправе па све до наших министарстава или најмоћнијих инвеститора немогућих
пројеката.
Дакле, борби „за нешто“ ваљало би претпоставити знање „о нечему“. Зна ли се код нас да здравље народа не зависи од броја љекара? Зар неко мисли да правосуђе зависи од броја правника у држави у којој правници више држе до оних за које раде него до државе која их плаћа? Зар се није показало да привредни развој не зависи од броја школованих економиста који више брину о политици задуживања него привредном развоју? Као што физичке способности омладине и грађана не зависе од наставе физичког образовања у нашим школама, тако ни ментално здравље народа не овиси од броја запослених психолога.
Нашим политичарима, које смо увијек бирали, никада није било јасно да спорт, умјетност (службено култура), здравство, образовање и народ не дијеле њихову судбину. Не знају да прво требају створити услове за задовољење нечијих биолошки потреба, да би могли остваривати остале. О томе ни једна влада није водила рачуна кад је рјешавала нама „веома битна“ статусна питања народних (?) посланика, политичара, стечајних управника и менаџера са бонусима. Проблем је сасвим видљив и друштво какво имамо не респектиује чињенице, па некако испада да су у праву сви који својим политичким позицијама покушавају „изборити се“ за средства у области којим припадају или за област од које очекују највећу личну корист. И да апсурд буде дефинитиван, догађа се да они што немају стида и респекта спрам знања, чије је мјесто у скупштинској клупи боље плаћено од сваког рада, у једном тренутку постају најбољи борци за права народа и потрошачи њихове будућности.
Најкраће, причама и тврдњама без покрића саживјели смо се с болестима јер појма немамо шта значи бити здрав. Генерације одрасле у болесном друштву живе у њему као да је нормално прилагодити се социјалним и политичким настраностима умјесто ослобађати их се, кад се већ служимо медицинском терминологијом, хируршким резовима.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.