Odista, ništa nije bilo čudnije nego Srbija pred kraj devetnaestoga veka…sve same protivrečnosti i sve antinomije.
Narod duboko monarhističan, a večiti sukobi krune i naroda. Zemlja najvećih slobodnjaka, a država uvek policijska, globe i batine. Zemlja puna sviju bogatstava, a čovek stalno ubog.
Zemlja svetog Save, a sveštenik svetosavlja najgrlatiji partijski bukač: više sa amvona govori o šefu stranke nego o šefu crkve. Svi su u jednoj stranci, a ipak svi jedan protiv drugog.
Svak buntovnik, a ipak svak ponečiji čovek: ako ne kraljev ili ministrov, a ono čovek okružnoga načelnika, izmećar predsednika opštine, ili prislušnik policijskog pisara.
Svak dobrog srca i zlog jezika. Svak se bije za slobodu, a niko ne podnosi red. Svak hoće jaku državu, a niko neće kulturne ljude; i svak je demokrat u državi, a tiranin u kući.
Obožavaju pravoslavlje, a ne idu u crkvu, niti traže propoved. Svak govori u ime ideala, a svako pogibe u sitnicama. Preko puta Universiteta stoji tamnica Glavnjača, u kojoj su premlaćivani političari i vešani zločinci.
Nikad dahije nisu napustile beogradski pašaluk. Niti su ključi naše slavne beogradske tvrđave bili u rukama rasnih Srba…
Be the first to comment