Демократијо, курво

Тешко да си у посљедњих седам-осам година ишао по нету, а да ниси налетио на објашњење дистинкције термина „курва“ и „курва проклета“ – прва представља особу која из потребе за материјалним задовољством пружа услуге док друга из чистог хедонизма конзумира тјелесне ужитке са свима осим са тобом. Демократију најчешће видимо веома слично – иако смо сви под њеним шињелом, чини нам се да смо баш ми (или наша нека група којој припадамо) пасторче ускраћено за посљедњу кашику кајмака која оде неком другом. Без разлике, тако демократију виде и педери и инвалиди и пензионери и жене и клинци и сиротиња (јер им је демократија заправо тиранија) али богати (јер би жељели да плутократија заживи и de jure а не само de facto). И за Платона је демократија била болест јер је дозволила да мудри Сократ изгуби живот само зато јер гомила слијепих није кадра да види, ни гомила глупих да разумије. Два су лоша убила Милоша, по српски.

Питање да ли је демократија највећи продукт људске цивилизације изнова оживљава, нарочито када зблануто гледамо страначке активности, власт се понаша као затуцани силеџија, опозицијa као скуп безидејних лица кивних јер више нису на власти, маше огњем и спаљује вјештице, а безглави плебс се туче око промо кишобрана и бива јефтина дроца спремна да се спусти најниже могуће за шаку милостиње.

Генерално преовладава став да демократија као форма друштвеног уређења надјачава све друге „кратије“ и то не само као форма већ и као суштина. За разлику од осталих пондерабилних друштвено-управљачких система, демократија у основи почива на фер процедури која поштује индивидуу као фундамент (атом друштва). Основна вриједност јединке не зависи ни од каквих других својстава осим јединог који се рачуна – људско биће. Тиме је једноставношћу константе замјењена вишеваријабилна субјективна једначина која људе посматра као суму њихових родних и полних карактеристика, поријекла, предака, образовања, друштвеног статуса, личних преференци и којечега још.

Међутим, постоје и добробити демократије ван ових основних које средњошколац упамти кроз курсеве грађанског васпитања, историје и социологије. Уколико прихватимо максиму да себи (друштву) увијек желимо добро, то повлачи да морамо производити труд који води ка том остварењу, при чему функција циља зависи од квалитета одлука које овдје фигурирају као промјенљиве. Дакле, што боље одлуке доносимо као друштво, то друштво ће живјети боље.

Знање групе је веће од збира знања појединаца, тј група даје колективну мудрост и самим тим је њена одлука на чвршћим темељима од одлуке било ког појединца, макар се и Ајнштајном звао. Тј, тако би требало да буде али хипотеза упорно одбија да постане валидна теорија. Због много чега.

За почетак, оно прво и најбитније, људи су идиоти. Не у оном дословном значењу да имају IQ испод 20, него су идиоти у поменутом базичном методу који проузрокује колективну мудрост – доношењу одлука. Крени од себе, колико пута прво опреш зубе па узмеш нешто да једеш и то нешто онда има одвратан укус па направиш дупло срање – ем си изгубио ужитак клопе, ем опет мораш да трошиш пасту. Или си појео цитрус па одеш на прање зуба и сјебеш глеђ. Мислим, ово раде и људи са IQ-ом 170. Принуђени смо да често правимо ирационалне изборе ма колико се трудили да користимо логику. Зато демократија пати.

Крајем 18-ог вијека, француски филозоф и математичар Markiz de Kondorse, ослањајући се на Русоове идеје, пише научни рад у ком износи своје виђење у вези са демократским начином избора под називом „теорема пороте“. Он сматра да ће група исправно гласати (донијети бољу одлуку) ако су претходно испуњена три услова:

1. Услов просвјећености – гласач доноси добру одлуку са вјероватноћом већом од пола (п>1/2)
2. Услов независности – гласачи гласају независно један од другог
3. Услов неманипулативности – нема гласања за једну опцију због киле прашка за веш и сл. минијатура

Већ код прве тачке се грохотом смијемо; џаба Доситејеве ријечи кад звона и прапорци праве заглушујућу буку а буџети за образовање, науку и културу добијају милостињу. Држава (власт) експлицитно опструише развој друштва тиме што гуши просвјетни развитак и тако индиректно утиче на ирационалност одлука гласача. Ипак, Кондорсеова идеја је у основи чврста. Ако посматрамо групу од хиљаду људи у којој сваки појединац има вјероватноћу од 51 посто да донесе добру одлуку, онда ће група донијети добру одлуку са вјероватноћом од 69 посто, а што се повећава маса то расте и вјероватноћа добијања општег квалитетног избора. Раст те вјероватноће са порастом групе би донекле ублажио дејства непросвјећености.

Независност није само самостално заокруживање једне опције иза паравана. То је само крајни исход а цијели процес независности треба да почива прије свега на доброј информисаности појединаца, при чему није битна само вјеродостојност информације већ и начин на који се иста саопштава аудиторијуму што знатно може утицати на сасвим другачије схватање једне исте поруке. Добро познат примјер:

– Жена је била на гинеколошком прегледу

– СКАНДАЛОЗНО – ЉЕКАР УХВАЋЕН ИСПРЕД ГОЛЕ ЖЕНЕ РАШИРЕНИХ НОГУ

Е сад поново можемо да се ваљамо од смијеха јер у свијету гдје за посљедњих седам дана кампање једна странка има преко 80 посто укупног временског простора на програмима са националном фреквенцијом намјењеног свим такмацима на изборима, а њена супремација у односу на вријеме најмање заступљене опције износи преко 100:1, не постоји никаква прича о доброј информисаности појединаца.

Уз све то, постоји још читав низ шумова који ремете услов два. Гласачи се понашају као конформистичко стадо – ако околина каже скачи у бунар, врло лако ће и појединац скочити иако му је првобитна идеја била да гледа фудбал на тв-у.

Наши мозгови су и даље наштеловани да функционишу у малим групама и појединци често не могу а да не фаворизују екстремно своје потребе (или потребе тих мањих група) у односу на добробит цјелокупног система. Због тога трећи услов неманипулативности такође пада у воду и то сваки владар научи на првом часу политичког маркетинга. Популизам, играње на карту емоција и довођење појединца пред дилему да бира између свог добра (тачније преживљавања) и општег добра сигурно не могу да подигну квалитет демократских избора.

Ипак, и поред свега досад наведног, те релативног става да демократија заправо представља „терор“ већине над мањином као и да избори, били пропорционални или већински, никад неће моћи равноправно третирати сваки глас (на примјер оне гласове који иду странкама испод цензуса у пропорционалном или било које гласове осим побједничких у већинском систему) као и психолошке студије, такозваног Dunning-Krugerovog ефекта који каже да глупавији људи проблемима (одлукама и изборима) прилазе са више самопуздања, а друштво још није произвело бољи систем и државно уређење од „демократског“.

Демократијо, курво проклета.