Sve više me privlači dobra knjiga, sve više odbijaju društvene mreže. Ne mislim da se povučem ali ima nečeg stalno ljutog, nezadovoljnog, nezdravo ciničnog, nadmenog po ovom internetu. Nisam ni ja bio imun na to, upetljaš se, kao mušica u mrežu. Brecaš se ako se ko s tobom ne slaže, očajavaš zbog nepravde u zemlјi i svetu – dok mimo interneta ne činiš ništa konkretno da to promeniš. Navikneš da mlatiš prstom, „skroluješ“, tražeći nove doze svih onih „hormona sreće“.
Nanovo se zalјublјujem u prirodu. Ima nečeg svetog, smirujućeg u zvukovima, mirisima, bojama prirode. Vazduh je svež, lepše dišeš, umesto sijalice obasjava te sunce, umesto žurbe za „srećom“, ti prosto živiš.
Vraćam se dugim razgovorima, ne nužno dubokim, još ređe filozofskim ili teološkim. Pričaš sa lјudima o njihovom danu, mesecu, slušaš njihove anegdote i sitne ili krupne probleme. Piješ s njima kafu, razmenjuješ recept. Šta je život bez lјudikanja?
Radujem se predstojećem postu i bogosluženju. Bogosluženje nas vraća Bogu, i sebi samima, i drugim lјudima, i prirodi. Dužina i ton službi kao da poručuju: uspori, oslušni, prepusti se Životu, ne guši sebe prolaznim moranjima, ne stvaraj od sitnih prepreka veliki stres. Protresi ti sebe, isplači dušu ako treba, ali neka to bude plač životan, plač za Životom, a ne njarenje za nevažnim tričarijama. Od suviše igračaka ka kojima hrlimo, koje gomilamo, zaboravili smo kako je divan polet i nadahnuće same igre.
Život je, u srži, jednostavan i lep. Mi ga komplikujemo.
Be the first to comment