Profesor ih je slušao sa punom pažnjom i saosjećanjem.
“Čini mi se da vam treba šolja dobre kafe”, rekao je i povukao se u kuhinju.
Vratio se sa velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i cijelim asortimanom šolja. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnatih, kristalnih, keramičkih… Neke su izgledale skupocjeno, kao da su stigle sa dvorca posljednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
“Poslužite se”.
Kad su svi bivši studenti imali šolju u ruci, profesor je primijetio:
“Lijepe i skupocjene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A, ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Ljepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bila potrebna dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A, onda ste nastavili mjerkajući tuđe šoljice.
Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, sjetite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu … poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti mijenja kvalitet života koji živimo. Ponekad, koncentrišući se samo na šolju, propustimo uživanje u kafi.
Pijete kafu, a ne šoljicu.
Najsretniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno, govore ljubazno, vole velikodušno…”
Ostavi komentar