Pričaju mi ljudi kako podržavaju određene funkcionere jer su im, pazite sad, pomogli da odu na operaciju!!! Radiš cijelog života, uplaćuješ hiljade u fond zdravstvenog osiguranja i poslije moraš da moliš nekoga da ti pomogne da odeš na operaciju i preživiš.
Zamisli da ti neko otme kuću, natjera te da živiš na ulici, pa te kasnije velikodušno pusti da jednu noć prenoćiš u svojoj kući i ti ga zbog toga smatraš dobrotvorom!
Uzme ti hljeb koji si sam ispekao, poslije ti da dvije-tri mrvice i ti mu se klanjaš zbog toga.
Izgleda da je glavni problem u tome što mi mislimo da država ne pripada nama i da ništa nismo zaslužili. Kao da ovoj državi nismo dali hiljade i hiljade maraka poreza, režija i čega sve ne. Da ne pričam o litrima krvi koje su joj dali oni prije nas. Treba nam veza da dođemo do ljekara, da se zakažemo za magnetnu rezonancu, da nepokretan čovjek dobije transport sanitetom.
Svi vi kojima je ovo normalno, vratite se na početak teksta i čitajte ukrug koliko god je potrebno. Sve dok vam iz glave ne ispari ono čuveno „Ćuti, može i gore“.
A može i bolje. Samo je potrebno da svakom bahatom državnom službeniku, od drskih šalterskih radnica do bahatih ministara jasno i glasno kažemo da su plaćeni iz naših džepova i da im to radno mjesto možda jeste „dao“ neki partijski baja, ali da platu dajemo mi.
Piše: Bojan Milićević / Leutar.net
Ostavi komentar