Ovaj okolni krš, gole planine i vinogradi u podnožju, to je moja zemlja, „stoput krvlju plaćena”. Zemlja bitaka na Neretvi i Sutjesci, gdje se pjeva Bilećanka. Zemlja Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića, Osmana Đikića i Hamze Hume, zemlja behara, šipaka, smokava i košćela, zemlja sirovih i poštenih gorštaka. Gdje god da po svijetu odem, ostajem njena i nigde se ne uklapam. Ranije sam pokušavala ali mi nikad nije uspjelo.
Prelazim međunarodnu granicu dok polako pada mrak, samo pet minuta nakon što je istekao zeleni karton sa osiguranjem za iznajmljeno vozilo sa zagrebačkim tablicama. Ulazim u Evropsku Uniju. Graničar rutinski pregleda naše francuske pasoše i gepek i sa osmehom reče: „Uživajte”.
U svojoj sopstvenoj zemlji prelazim granicu i vadim strani pasoš, a duša me boli.
Dok smo se vozili kroz zapadnu Hercegovinu, u mislima mi se vratiše stihovi Zabranjenog Pušenja „Sletio sam na aerodrom u Čitluku…” Baš kao što su i predvideli, region se toliko razvio da mu samo još fali i aerodrom. Pored nas su kao oblaci promicale prelepe vile i bašte, hoteli i skupa vozila.
Sve do ovog leta nije moglo da se prođe od turista, ali je pandemija korone ispraznila hotele, spustila cene i blokirala naše emigrante da ne mogu da posete svoje stare roditelje.
Ovaj okolni krš, gole planine i vinogradi u podnožju, to je moja zemlja, što se kaže „stoput krvlju plaćena”. Zemlja bitaka na Neretvi i Sutjesci, gde se peva Bilećanka. Zemlja Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića, Osmana Đikića i Hamze Hume, zemlja behara, šipaka, smokava i košćela, zemlja sirovih i poštenih gorštaka. Gde god da po svetu odem, ostajem njena i nigde se ne uklapam. Ranije sam pokušavala ali mi nikad nije uspelo.
„Na početku moje karijere, kad sam bila sudija u Mostaru, dovedoše mi u lisicama jednu učiteljicu iz Butmira kod Sarajeva. Sećam se da je bila visoka i imala je male grudi i bila je ljubavnica nekog fratra koji se prezivao Vlašić. Zamenik tužioca Braco Knežević je napisao tužbeni zahtev da se ona osudi za lažno predstavljanje kao Gospa Marija. Ja sam joj objasnila da je to kažnjivo, a ona je počela da se izvinjava i obećava da se to više neće ponoviti. Izrekla sam joj blagu uslovnu kaznu od nekoliko meseci i upozorila je da, ako počini novo krivično delo, otići u zatvor,” ispričala mi je mama ovaj slučaj o kome je nekada pisalo i Oslobođenje.
U Mostaru je celokupna sudska arhiva osim gruntovnice izgorela u ratu, a Braco Knežević je već pokojni, tako da ovo više ne može da se dokaže. Iako ni Sveta stolica nije priznala autentičnost Gospinog prikazivanja u Međugorju, milioni ljudi dolaze da posete Hercegovinu i tako bogate našu ekonomiju. Ne znam, možda je tako bolje za naš narod jer tako lakše i bolje živi.
„Pola Dorala je posetilo Međugorje,” reče mi sestra, koja živi u tom mirnom predgrađu Majamija naseljenom venecuelanskim imigrantima. Zvuči neverovatno da se za Gospu iz Međugorja čulo čak i u latinskoj Americi.
„I ja sam bio u Međugorju, ali nažalost nisam posetio Mostar. Išli smo samo na hodočašće, direktnim autobusom iz Krakova,” reče mi kolega iz Poljske. Nisam imala srca da mu ispričam istinu o Međugorju.
Promenila se moja zemlja, toliko da je više ne prepoznajem. Postala mi je nekako strana i tuđa. Masovni turizam je pretvorio centar mog rodnog Mostara u bazar kineskih i turskih drangulija, a mnoge stare kuće su se pretvorile u hostele, što je moderni naziv za karavan saraj.
Više se ne može ni prošetati ulicama a da se ne okrznu prolaznici. Korejski turisti kucaju na naša vrata i moja mama im mimikom objašnjava da su iznajmili prenoćište kod komšije preko puta. Čak je i majušni Cim postao kao Rim, sa lepim i velikim kućama koje su izgrađene praktično preko noći.
Odvedoh verenika do Biščevića ćoška da vidi kako su nekada izgledale kuće starih mostarskih porodica sa prostranim cvetnim avlijama i česmama, ali je nažalost bila zatvorena za posete. Vlasnik je, rekoše nam, upravo umro od korone. Onda ga odvedoh kod Rote na ćevapčiće i pokazah mu dve banalne, uske kuće na početku ulice Drljevića, izgrađene na mestu gde je rođena moja nana, mamina mama.
Tu se nekada nalazila jedna stara kuća skoro identična kao ona kod Biščevića, ali su je naslednici porušili i napravili dve manje kuće, a onda je jednu od njih prodala naša snaha. Biščevića kuća je sačuvana i postala je spomenik kulture, gorko primetih, a ovu našu moja rodbina nije umela da sačuva.
U Cimu smo posetili izvor svetog Ante gde su se nekada mogle naći lekovite pijavice, a u čijoj blizini su se nalazili naši voćnjaci kojima je Hamza Humo posvetio svoj roman Grozdanin kikot.
Saznali smo od komšija da je neko od naše rodbine nedavno prodao to zemljište direktoru mostarskog zavoda za zapošljavanje i članu vladajuće partije, a da mu mi nismo dali bilo kakvu punomoć. Mama je još uvek uknjižena u gruntovnici kao suvlasnik, ali to izgleda nije prepreka da se bez njenog znanja sklopi kupoprodajni ugovor.
Pomislih, biće to dobra prilika da proverimo da li je Bosna pravna država i sposobna da samostalno reši ovakve sporove, a da ne moramo da mešamo sudstvo Evropske Unije.
– Fin ti je ovaj momak. Hajd’ nemoj ga više dovodit’ ovamo, molim te,” reče mi jedna prodavačica na Musali.
– Zašto, šta se desilo?”
– Kaže da mu se ovdje jako sviđa, pa ne bih da se razočara ako dođe ponovo,” rezignirano je dodala, jer je valjda i njoj muka od javašluka državne administracije.
Odavno sam otišla da živim u inostranstvo, u strahu da ne dobijem sinove koje bi mi odneo neki budući rat. Nisam se nikada nigde uklopila, osim možda ekonomski, a u međuvremenu se moja zemlja menjala, rušila staro i gradila novo, menjjala nazive ulica, terala diplomce u inostranstvo i privlačila u gradove seosko i prigradsko stanovništvo.
Menjao se čak i govor. Na primer, više ne postoji srpskohrvatski jezik nego nekoliko novokomponovanih jezika čiji ne poznajem pravopis. Više nisam u stanju da u svojoj zemlji napišem valjan zahtev nekoj administraciji a da mi ne zatreba pomoć, jer nisam znala da se pravosnažno rešenje sada kaže pravomoćno.
– Tvoj sin je već stasao, mora da je počeo da traži devojke,” reče mama jednoj daljoj rođaki koju smo sreli na ulici.
– Na žalost, nema od toga ništa. Ima lepih devojaka, ali se razočaraš čim progovore,” odgovori ona.
Prelazeći preko novog Bunurskog mosta, kupila sam od ubogog uličnog prodavca knjigu Dr Saše Božović „Tebi moja Dolores” za samo pet maraka. Maraka. E, moja Saša, za koga ste se toliko žrtvovali!
Noćima ste prenosili ranjenike po šumama i jeli korenje da preživite i odbranite zemlju od okupatora, da bi nam se danas valuta zvala marka. Ako su ovi novi državotvorci hteli muslimansku valutu, što nisu ostavili dinar, koji je arapski naziv za zlatni novac? Pljuni na svoje i prihvati tuđe, danas je tako bolje.
– Zašto si napustila svoju zemlju kad je ovoliko lepa?” – upita me verenik, nakon što smo sa aerodroma u Dubrovniku svratili u Kupare pre nego što smo nastavili za Mostar. U Kuparima su od nekadašnjeg luksuznog vojnog odmarališta gde sam letovala kao devojčica ostale samo ruševine, pa ipak se i dalje videla samo lepota.
– Šta osećaš kad gledaš ove prazne i uništene hotele?” – upita me on.
– Osećam tugu što je jedan čitav svet jednostavno nestao. Evo, na ovim balkonima hotela Goričana sam se slikala sa mamom i sestrom, kad smo bile male. U holu sam opsovala generala Šarca kad mi je bilo tri godine, zato što mi je uzeo pokrivač za bebe sa kojim sam plesala. A u ovom plićaku nas je tata naučio da plivamo, pridržavao bi nas za stomak dok mašemo rukama i nogama, a onda bi lagano izmakao ruku da zaplivamo same.”
– Zašto ovo nije niko obnovio posle toliko godina?”
– Nije još sprovedena privatizacija, ko će znati zašto. Možda nisu rešena pitanja vlasništva nakon što je prestala da postoji zajednička vojska.”
Nedostaje mi vreme kad smo svi bili zajedno, kad se nije gledalo ko je ko ni ko koliko ima, kada smo bili poštovani i ugledni u svetu. Nedostaje mi vreme kad sam imala samo jedan pasoš, a ne srpski i bosanski, kao da su mi otac i majka iz različitih zemalja. Nedostaju mi zastava i himna koju smo imali.
Odbijam da prihvatim da mi je tetka Ala još kao maloletnica za džabe ranjena na Hrgudu u borbama tokom Drugog svetskog rata. Danas mi je celi svet inostranstvo, pa čak i moje rodno mesto, jer moja zemlja više ne postoji, nigde više osim u mom srcu.
Mom vereniku je još gore. Otac i majka emigranti iz Tunisa a on rođeni Parižanin, pa čak ne govore ni isti maternji jezik. U Tunisu ga smatraju za Francuza a u Francuskog ga gledaju kao na došljaka koji nije svoj na svome. Ni on nije nigde prispeo, pa se možda zato tako dobro razumemo.
Otuđeni i izgubljeni u modernom društvu, neshvaćeni pa čak i samima sebi, kao odrezana stabla u nepoznatoj šumi u kojoj smo zaboravili da pobacamo oblutke da bi pronašli put za Nazad. Ali ni to Nazad više ne postoji, za one koji više nemaju svoju domovinu.
Na aerodromu u Dubrovniku smo upoznali jednog Francuza i njegovog psa, koji su peške za tri meseca došli do Hrvatske. Reče nam da voli da putuje i da ne poseduje ništa, osim osnovnih stvari koje sa sobom nosi. Kaže da ne podnosi granice i da se ne oseća kao Francuz nego kao stanovnik planete Zemlje, te da su mu svi ljudi braća, mada ga često razočaraju kad ponude vodu za piće njegovom psu a njega izostave. Pronađoh se u njegovim rečima. Da li bi i meni bilo lakše kada bih sebe smatrala stanovnikom Zemlje, kao iz one pesme Arsena Dedića „Da su me ukrali Cigani”, pa da nabavim šator za svoju zvezdanu kuću i živim pored nekog autoputa? Kako da ublažim tugu što više nemam svoju zemlju?
Svako društvo se menja i to je sasvim normalna pojava, ali onima koji su ostali, sve ove društvene promene su se dešavale polako i omogućavale im da se adaptiraju. Mi emigranti smo sačuvali u sećanju svoju zemlju onakvu kakva je nekad bila, pa se pri svakoj poseti odjednom začudimo što je nešto nestalo.
Dok su u inostranstvu, običnim imigrantima ostare roditelji ili umre poneki komšija, a nama Balkancima se pored toga promeni ime države, boja pasoša i naziv ulice. I svaki put nas pomete jak vetar, na prepad, onako nespremne. Tako postajemo zauvek stranci, i u svojoj zemlji i u inostranstvu, pa čak i u ogledalu, kao u onom Kafkinom romanu.
Odlazak u inostranstvo je zaista put bez povratka, pomislih, dok kasnim na posao i pevušim u liftu refren pesme „Nedelja” Džeja Ramadanovskog, pesme nas emigranata koja nas ubija.
Izvor: Nataša Jevtović/Politika