Radoje živi sam kao kurjak na ničijoj zemlji: Desi mi se i tuga, uhvati pa ne pušta, progovorio bih sa nekim riječ, a nemam sa kim

Radoje živi sam kao kurjak na ničijoj zemlji: Desi mi se i tuga, uhvati pa ne pušta, progovorio bih sa nekim riječ, a nemam sa kim

U brdima visoko iznad Drine, Perišiću su komšije vukovi, lisice i zečevi, a kaže da mu niko ne nedostaje dok stoji kao posljednji graničar.

U svijetu Radoja Perišića, koji živi sam u brdima iznad Vardišta i koji se sastoji od jedne brvnare, tri-četiri livade, jedne lipe, jednog drvlјanika, nekoliko potoka i bezbroj planinskih vrhova koji na sve strane štrče iz sumaglice, od bezbroj travki i žutih sasušenih cvjetova, po kojima je juče ujutru palo bijelo inje, nema lјudi.

Mrvice za „tičice“

Radojeve komšije su planinske lisice, vukovi, zečevi, te nekoliko ptičica, koje Radoje zove „tičice“ i koje ni zimi ni leti ne odmiču od brvnare. Vjerovatno zato što ih Radoje hrani mrvicama hljeba. Što se naroda tiče, Radoje je sam kada ustaje, sam je kada leže, sam ruča, sam večera, sam kad sam sebe razgovara kad se probudi u gluvo doba noći.

– Više se trudim da budem raspoložen nego tužan, ali desi mi se i tuga… Naiđe uz potok, uhvati me, pa ne pušta… Što – ne znam. A samoća… Ona je ovdje stalno, i ne smeta mi mnogo, jedino, naiđe mi ponekad, progovorio bih sa nekim riječ, ali nemam sa kim – kaže Radoje.

Perišić mu nekako dođe i kao posljednji graničar na nemirnoj granici iznad Drine, na brdima za koja se borilo i ginulo, lila se krv, a granica sad ostala pusta. Njegova kuća na mjestu zvanom Karaula u stvari je karaula srpske vojske, brvnara podignuta na jedva 100 metara od graničnog međudržavnog srpsko-bosanskog kamena prije stotinu i kusur godina.

– Za vrijeme Austrougara ovdje su bili srpski graničari. Bog te pita koliko je ova brvnara stara. Od sve te silne vojske ostao samo ja, spala granica na mene da je ja čuvam – veli Radoje.

Prvi komšija

Okolo, dokle god pogled seže, a dopire podaleko, Radojeva kuća je jedina iz koje se vije dim. Vidi se, tu i tamo, po kosama, još poneka brvnara, crna ko ugarak, ali pusta. I to odavno.

– Ovako, na ovu stranu, ka istoku je Jablanica, ima do nje desetak kilometara, iza brda je Semegnjevo na Zlatiboru, na 15 kilometara, ovamo iza mene je Vardište, i do njega je više od deset kilometara, a do prvog živog komšije imam sedam kilometara – razjašnjava Radoje svoj položaj na granici.

Jedini zvuk u njegovom svijetu jeste škripa vrata na njegovoj kolibi. Ta vrata ne škripe kao ova naša po stanovima i kućama u gradovima, na Radojevoj brvnari kad zaškripe vrata, jeza siđe niz kičmu, a kosa se podigne na glavi… Ne toliko što je taj zvuk strašan, nego što pokida tišinu koja caruje od Radojeve kuće do najdaljih vrhova i do neba, pocijepa je nadvoje kao oštrim nožem.

Kad ostanu sami, Radoje se najviše izrazgovara sa mačkom, kome je dao ime Brko. U stvari, Brko i nije bio Radojev mačak, nego, kad je umro Radojev najbliži komšija, Brko ostao sam na ledini i, kud će, šta će, došao kod Radoja. Sad se njih dvojica uveče lijepo izrazgovaraju, Radoje ispriča Brku gdje je bio i šta je radio tokom dana, Brko povjeri Radoju svoje dogodovštine, i tako svake večeri.

Tranzistor i čizme

– Rano padne mrak ovih dana, ja naložim vatru, progovorim sa Brkom, onda uključim tranzistor, poslušam vesti i onda zaspim. Kad se u noć probudim, sjetim se da sam u prodavnici ostao dužan 12 maraka, pa razmišljam kako to da vratim, nekih drugih problema i nemam. Ujutru ustanem, najljepše mi je kad je lijep dan, izađem pa gledam okolo ovu lјepotu, okrenem se tamo – nema nikoga, okrenem se ovamo – ni ovamo nikoga. Ponekad odem i ka Vardištu, u nadnicu, pomognem ponekom u cijepanju drva ili nešto drugo, ali to je rijetko – priča Radoje.

Za zimu je spremio drva, stavio bure kupusa, ima i brašna jedno 60-70 kila, jednu slaninu, malo pasulјa, džak krompira, ima i dva kila jabuka, malo ulјa, soli i šećera, njemu dosta.

– Od imovine imam – jedan tranzistor, on mi je najvažniji, imam i jedne vojničke čizme, njih posebno čuvam, imam mačka, imam i patike, ljetos mi ih poklonio Vojkan Krstić, i to je sve – veli Radoje.

Ne prija mu Užice

Do prodavnice u Vardištu ima tri sata hoda, srećom, pa ga prošle godine na granici, na Karauli, našao Vojkan Krstić, poznati dobrotvor, humanista, koji se skućio na majčinom imanju dole u Vardištu. Od tada, Vojkan malo-malo, pa eto ga kod Radoja sa paketom hrane.

– Hvala ti, Vojkane, za onaj paket od onomad. Au, čega tu sve nije bilo – kaže mu Radoje.

Kad dođe noć, oko brvnare jauču vuci, najbliži komšije. Radoje se tada zatvori iznutra, a oko brvnare razapne strune i na strune vezanu zvoncad, konzerve, sa cilјem da ga zvonca upozore ako neka živulјka pokuša bliže da priđe brvnari ili uđe u brvnaru.

Radoje ima sestru u Užicu, ali Užice ga ne privlači. Jeste da je tamo sve dobro, ali u Užicu Radoje ne može ni da se odmori, ni da se naspava, niti da se nadiše kao kod njega pod strehom brvnare.

– Nemam vode, nemam struje, a i šta će mi. Leti, kad hoću da se okupam, siđem do reke, ponesem šampon i peškir, zimi otopim snijega na šporetu… Do izvora imam kilometar i po, ponekad i taj izvor presuši, pa tada moram do reke da natočim vode za piće i kuvanje – kaže.

Od ostale imovine, kada je u pitanju namještaj, Radoje u kući ima sve ono što mu treba.

Jedan krevet, sto, jednu malu stolicu, ima i odjeće nešto… Za zimu je spremio i malo duvana. Juče, naročito se obradovao kad mu je Vojkan obećao da će regulisati Radojev dug u prodavnici od 12 maraka.

Puno čelјadi

U međuvremenu, između vremena srpskih graničara i vremena Radoje graničara, na Karauli je živio i narod. Radoje, kome je tek 51 godina, sjeća se kad je u njegovoj kući i kući polubrata bilo 17 čelјadi.

– Sanjam ponekad narod oko kuće… Svi veseli, probudim se, nema nikoga… Zaurlaju kurjaci iz planine da me podsjete gdje sam i da sam sam. Ne bojim se ja njih. Ovdje sam rođen, kud bih ja odavde kad meni niđe lјepše nema – veli. Što se ostalog tiče, Radoje je, veli, sem onih 12 maraka duga, zadovolјan životom. Nema nikakvih primjedbi. Kod ljekara je bio samo jednom, davno, kad mu je vo rogom probio stomak, a i tada se Radoje brzo vratio iz bolnice i posle sam sebe previjao na Karauli.

O starosti koja ide ne voli da priča. Ni kud će, ni kako će ostaviti Karaulu i onu ljepotu. Jedino može da se desi, teši se, pa da je – gore, gdje ćemo svi jednog dana, možda i ljepše nego na Karauli.

Može da bude jer Radoje je zaslužio ljepotu.

Izvor: Kurir.rs /Zoran Šaponić
Foto Zoran Šaponjić
Autor: Zoran Šaponjić

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.