Znate li vi gdje su Prebilovci?

Ne dijelim nevine žrtve po nacionalnosti, ali imam pravo da ove otrgnem od zaborava. Čuvam od korova. Da ne zaraste.

Znate li vi gdje su Prebilovci? Tačnije, znate li sudbinu porodica, koje je njihova nacionalnost, izbrisala sa kućnih adresa? Zatvorila im kapije. Zarasla puteve do svjedočanstva, da su ikada postojali.

Danas, dok stojim u tom selu, i gledam kuće sa krovovima i bez njih, sve spaljene u ratu, neke obnovljenje poslije njega, pitam vas znate li gdje su?

Šesti avgust, dodelio je tom selu u Hercegovini, sudbinu, kakvu je doživelo, u Drugom svetskom ratu, još jedino selo Lidice u Češkoj. Na taj datum, potpuno su uništene 52 familije. Ugašeno je 36 ognjišta. Od života otgnuto više od 800 stanovnika. Među njima, mojih Dragićevića, tačno 99.

Ikona rađena po likovima donjohercegovačkih mučenika
Ikona rađena po likovima donjohercegovačkih mučenika
U jednom danu.

Ubijeno!

Bačeno u jame!

Nestalo!

Ali, nije nestalo sećanje.

Ono što kosi zarasle puteve do svedočanstva, da su postojali.

A jesu postojali. I kao takvi smetali.

Zbog imena!

Vere!

Boga kojem su se molili.

I Anđa.

I Mila.

I Gojko.

I Milovan.

I Sofija – sa nepunih sedam godina.

Deca moga dede.

I još 284 poznata imena.

Od jednog dana do 15 godina.

Među više od 4000 onih iz Donje Hercegovine koji su prvo mučeni, u jame bacani.
Ubijani!

Znate li vi za Prebilovce? Mesto koje treba da stoji uz pomen Jasenovca i Jadovna. Ne zato da bismo se hranili mržnjom. Već zato što istorija Prebilovaca mora biti poznata i poštovana.

(U tu istoriju zapisano je, da je 2015. godine, osveštan Hram Vaskrsenja Hristovog, sagrađen u znak sećanja na ove stradalnike, a čije su kosti u Spomen-kosturnici u Prebilovcima 1992. minirane. I to samo godinu dana pošto su izvađene iz jama. Zapisano je i da su Prebilovački i donjohercegovački mučenici kanonizovani. I sada su sveti. Tako da je simbol stradanja, postao mesto vaskrsenja i mesto molitve).

Napisah pre neki dan. “Ne dam Vam da zamrete. Ne dam da u pričama izgubite nit. Ne dam da vam se sa imenom poigravaju, u zaborav guraju, da vam brišu slovo po slovo. Do poslednjeg. Ne dam.

Sećanjem ih podebljavam, pisanjem oživljavam, spominjanjem čuvam. I vas, ali i sebe od vašeg ostanka u prošlosti.

Imena stradalih Prebilovčana na zidu u crkvi
Imena stradalih Prebilovčana na zidu u crkvi
Jer prošlost niste. Bacani u nju nekoliko puta. Ali uvek opstajali. Uzdignute glave vaskrsavali.

Življem svojim pečat budućnosti udarali.

I tu ste. I dalje ste tu! Ne dam vam da zamrete.

O draču se ogrebete, ispod kamena sakrijete! Ne dam!

Pa neka brišu po nekoliko puta! Deset slova, kao milion duša i dalje diše. I tablu su vam sklanjali. Al’ od nje ste večniji. Putokaz mi ne treba. U vas se vraćam.

Po letnjim žegama.

U snovima.

Oktobarskim suzama.

Avgustovskim liturgijama …”

Da se razumemo, ne delim nevine žrtve po nacionalnosti… Ali, imam pravo, da ove, otrgnem od zaborava. Čuvam od korova. Da ne zaraste. Zato, završavam poslednjim stihovima jedne moje pesme.

…Danas sam i sina obukla u bijelo…
jer slavimo život, ne držimo opijelo
I zato, baš danas ja plakati neću,
Neg’ s mirom u srcu upaliću svijeću.

Ne mrzim, nit’ se ikom svetim,
Sa bolom na duši, ja praštanjem prijetim.
Na Bogu je da sudi, nek’ tako i bude
On nas valjda dijeli na neljude i ljude.

Da se ne zaboravi, nikada i nikome ne ponovi!

Piše: Sanja Dragićević-Babić