Prije nekoliko mjeseci, pričam sinovima onu dosadnu roditeljsku priču o važnosti znanja: kako je to jedino što niko ne može da im uzme, najvažnije vlasništvo, bla-bla-bla. Da treba završiti fakultet, dobiti dobar posao pa će moći da imaju odgovarajuću platu, bla-bla-bla… I po običaju, mlađi sin me nokautira jednom rečenicom.
„Ti si bila đak generacije, završila i fakultet, pa zašto onda imaš malu platu?“
I umesto da grunem sa različitim opravdanjima, da upletem ove ili one spoljnje činioce, rekla sam golu, suštinsku istinu:
-„Nisam sposobna.“
Nisam sposobna da se prilagodim uslovima u koje ne vjerujem i koji bi me učinili poniženom, prodanom jedinkom. Nisam sposobna da budem na pravom mjestu u pravo vrijeme, sa pravim ljudima. Nisam sposobna da tražim ako sam zaslužila, da budem dosadna, da molim, nikog osim Boga. Eto, zato imam malu platu, a bila sam đak generacije i završila sam fakultet.
Bez obzira na to, kolo sreće nikada ne stoji, i kad se jednom bude okrenulo, ja imam šta da ponudim.
Pa iako idealistički zvuči, nemoj, sine, nikada da varaš za ocjenu. Zaradi, pa nek je i trojka. Ne kupuj diplome, ne kamči položaje, ne uvlači se u rektume, jer ti su uspjesi kratkoga daha. Ubiće u tebi empatiju i poštenje, jer što je čovjek više, lakše zaboravlja da osnov piramide čine kamenčići. Ako ne pazi na njih, uskomešaće se, i svi ti naizgled čvrsti, veliki blokovi, pašće i potonuti u pijesak.
Nemoj, sine, da zaboraviš ko si ni čiji si. Poštuj svakog ko te otvoreno gleda u oči, sposoban da kaže istinu jasno i glasno. Čuvaj se onih što šapuću, što te bodre samo kad niko ne čuje, onih što previše obećavaju.
Nemoj, sine, nikada da se prikloniš sili jer sila te štiti ali te i drobi.
Kad pogriješiš, popravi. Kad se ogrešiš, ispravi.
Nemoj, sine, nikada da povjeruješ da su srećniji oni koji imaju više a nisu bolji od tebe, njima je danas lakše, al’ sutra, kada se točak sreće zavrti, pitaće ih pravda gdje im je bilo srce.
Izvor: Hercegovac/Jelena Milenković
Be the first to comment