Dogodilo se u jakoj državnoj firmi. Pozva direktor, poštenog i dobrog momka iz porodice poginulih boraca, inženjera tek nedavno zaposlenog na razgovor.
Sekretarica ga je blijedo gledala, uređivala nokte turpijicom, ponekad otpuhnula sa nokta ono to je sastrugala, i čekala da joj telefon zazvoni.
Ovaj Momak, recimo da se Branko zove, mirno je, sa rukama na koljenima čekao da uđe kod direktora. U Beogradu je završio fakultet, majka se namučila dok ga je školovala, ali eto, konačno je dobio posao. „Na tri mjeseca, ali polako. Valjda me i za stalno prime“, razmišljao je Branko strpljivo čekajući da uđe.
Razmišljao je koliko je muke bilo potrebno da se završi fakultet. Koliko neprospavanih noći, koliko se samo kiše izlilo na njega, koliko ga je samo puta beogradska košava produvala, ali nije žalio. Jedino mu je bilo majke žao. Nije no njega imala. Zgurila se prije vremena, osteoporoza je odavno načela ali i dalje je imala volje i energije da mu bude pri ruci. „Eto, još samo da mogu da dočekam da te oženim i da unuče u bešici ljuljam pa mogu kod ćaće ti“, govorila mu je.
„Majko neću da te čujem. Koliko si se samo napatila zbog mene…. sad ćemo da uživamo. Doće na red ženidba, obećao sam ti“, govorio bi joj.
U tom trenutku zazvoni telefon.
Sekretarica je u slušalicu rekla samo „u redu“, a onda se okrenula ka njemu i kroz zube procijedila: „Uđi kod direktora“.
U Kancelariji ga je direktor dočekao okrenut leđima. Pričali su mu da je „zbrisao“ kad je sve počelo, a kad se vratio, kod poslovnih prijatelja, u nekoj „pripizdini“ – „dilomirao“. Kažu da je govorio – „digao sam veliki kredit za diplomu, ali ne žalim“. Pričao je na mobilni sa nekim i govorio glasno. „Na tom mjestu 190 sigurnih, garantujem 100 posto. Znam da je malo, ali potrudiću se“, spustio je glas.
„Pokušaću, u stvari odradiću sve. Nema problema. U redu“, jedva je progovarao. Nakon toga zagledao se u telefon, prekinuo vezu, a onda se naglo okrenuo.
„Stigao si“, reče, a onda ne čekajući odgovor nastavio… „Znaš Branko, nisi ti baš slučajno primljen ovdje na tri mjeseca. Znamo da si dijete poginulog borca, ali znaš…. sve sa sobom vuče i nešto drugo. Eto, na primjer, znaš da idu izbori. Ne znam u kojoj si stranci, ali ….“, tu zastade na trenutak.
Pridignu se sa stola, nasloni se šakama na radnu ploču i zapovjednim glasom reče: „Tvoja obaveza je da doneseš deset sigurnih glasova. Inače… Ugovor je relativna stvar“, nasmijao se cinički.
„Jasno mi je“, kratko procijedi Branko okrenu se i ode.
Branko je, čim je došao kući, sjeo za sto i počeo da piše.
Ujutro, prije nego što je direktor stigao, čekao ga je pred kancelarijom.
„Opa, gotovo već“, reče mu nasmiješen „prvi čovjek“ firme.
„Gotovo“, kratko mu Branko odgovori.
Uze onaj papir i reče, ljutito, bjesno, nezadovoljno, kao dijete koje je očekivalo vrijednu igračku, a dobilo nešto što ga ne može zadovoljiti.
„Šta je ovo, objasni mi ko su ovi ljudi i koje ti je ovo glasačko mjesto“, bjesnio je….
„Evo, gospodine direktore. Stevan P. je moj otac, Jovan i Žarko su mu braća, Risto K. i Veliša K. su nam prve komšije, otac i sin, Milisav R. Dragutin P. Goran T. su iz našeg komšiluka takođe, a ova posljednja dvojica na spisku Milenko i Radenko su rođena braća. A glasačko mjesto je Orlovača. Znam da niste čuli za Orlovaču. E, tu su oni glasali za sve nas i za sva vremena. Jednom i nikad više. Poginuli su braneći ovu kotu tokom dva krvava dana. To su vam najsigurniji mogući glasovi. Ti nikada i nikoga nisu iznevjerili. A evo vama ugovor o radu.. .“, uze onaj papir, pocijepa ga i baci mu ga u lice.
„Za poštena čovjeka negdje uvijek ima posla. Pa taman u Njemačkoj“, reče i zalupi vratima.
Majka ga je sa suzama na licu dočekala i kratko rekla.
„Neka si sinko. I otac bi ti tako uradio“, reče i zagrli ga…..
Imena i „glasačko mjesto“ su izmaštani, a sve ostalo je istina.
Ne vjerujete?
Vjerujte.
Bilo je to jednom u RS.
Ili možda više puta.
Piše: Ratomir Mijanović
Be the first to comment