U kasnom julskom sumraku, kad na Trebišnjici tiho i mirno pada noć, ,,Fiat” počinje da se penje uz strmu golu padinu iznad Trebinja. Stari grad u kome je mnoga gospoština živela. Čak i Vuk Branković, ostavio je svoju kulu. A jedan deo periferije grada zove se Pridvorje. Stari grad se smatro kao dvor. Oko njega je debeli zid još i danas očuvan. Uza nj, sa spoljaašnje strane, bio je veliki jaz pun vode, pretvoren u ribnjak. Danas je taj jaz zatrpan. Pri poslu zatrpavanja radnici su izbacali lobanje sa šlemovima. Veruje se da su to Francuzi ostavili kosti u danas prijateljskoj zemlji.
Penjemo se dosta brzo. Šofer je nešto teško zamišljen i krmi jednom rukom, a drugom podupire glavu i puši cigaretu za cigaretom. Teški su ga savladali jadi.
” Mili bože, šta li mi ga mori?
Da l je žedan vina il’ rakije?
,Il’ je željan, aman, lica ne ljub-
ljena?”
Suton je sve tamniji i siva gola brda postaju crna, uprta u bistro
nebo, kao da prose njegovu milost bar za noć. A kiša je prestala pre
tri dana. Jarad, koze, male sitne kravice i po koji mršavi konj skup-
ljaju se pored puta, kojim će u. svoja legališta, pod istim krovom sa
svojim „gazdama”.
Jedan čudan obrazac demokratlje. Ili nešto drugo, što nema veze sa ljudskom voljom, onakvom kakva je, socijalnim naklonostima ili ljubavi prema životinji. Istina, u tome odnosu između ljudi i stoke u ovim krajevima ima nečega nepokolebivog i tragičnog. Nije to ono što je predviđeno pravilnicima društava za zaštitu životnnja. Ovde vas neće prijaviti policiji ako udarite kozu, ali će to njen vlasnik osetiti kao po svojoj koži. Jer to mu je sve blago koje ima. U takvom vremenu ako čovek ima kilogram brašna u kući pozajmiće vam pola kilograma, ali sena ni po koju cenu.
Zbog toga je važnije da su cene stoci visoke nego da godina bude dobra. Jer i najbolji da je rod za sve useve Hercegovina ne može sama sebe da ishraii.
— Mogu li sjest? — viknu neko iz pomrčine sa ivice puta.
Kola staju.
— Dokle bi?
— Do Bileće. Ja sam iz Bileće.
— Hajde sjedi.
— Ali i sjutra ću ti… oću Boga mi, sjutra ću ti platiti, jer sad nemam; za krunu bi me mogao objesiti!
— Računaću ti samo banku.
— E, sreće mi, nemam. Sjutra bi ti dao.
— Njet, ne verujem ja nikome više. Ne možno.
Gle, gle vraga, pa ovo je Rus. Brat iz Rusije vozi od Trebinja do Bileće. Malo kasnije će primiti jednog drugog zakasnelog putnika i neće mu naplatiti. Stari ou poznanici. Novi saputnik je išao da kupi novac po narodu.
— Deset dana sam na putu i skupio sam svega dvije hiljade. Nema svijet. Najteže ti je ovo vrijeme između žita.
I tako dalje. Ovaj zamišljeni šofer, Rus, usavršio je hercegovački dijalekat i perfektno razume patnju od nameta. Zna on sve te zavrzlame i manikule. Naučio ih je za sedam godina obletajući hercegovačke vododerine. S tom pričom ulazimo u Bileću. Ni selo ni varoš. Noć bila uveliko sela i davila sijalice uskim uličicama. Neko nevidljivo društvo veselo je na domaku izvora Trebišnice i trese svojom pesmom mrak i miris skoro pokošene trave. Tako do pred samu zoru.
Tamburaški orkestar iz jedne male kavanice jedva se mogao čuti. Krupni gorštački glasovi zaglušavali su note. To je strašno, bunio bi se sin nekog Hercegovca, koji je pomirisao Terazije. Ali za ove gore nije Greta Garbo niti moderni šlageri.
Jutro je osvanulo bistro kao nigde. Malo poljice na 400 metara iznad mora, oivičeno brdima, kupalo se u suncu. Izgledalo je zaista romantično. Verovatno i jeste romantično. Samo što to nije interesaitno, bar za one koji ga natapaju svojim znojem. Možda ne sa manje znoja, nego kiše.
— Ova je zemlja, gospodine, tako zlatna. Njoj malo treba pa rodi,
iako je debela valjda svega jedan pedalj; a dole je opet kamen, stanac
kameni. Ona uvek rodi. Kad je kiša, kao ove godine, rodi svega, i kad
je suša rodi dobro raž.
Srez čiji je centar i sedište Bileća izgleda da je najpasivniji u
zemlji. Zbog toga mu se ove prošle zime moralo pomagati javlim radovima i nabavljanjem kukuruza. Baš danas Bileća deli poslednji vagon, da bi se bolje dočekao novi hleb. Pretsednik Opštine mi kaže:
— Evo kako vam je, ne samo u ovom srezu, već u celoj Hercegovini. Ima
jedna izreka:
„Ako čekić ne kuca ili puška ne puca, Hercegovina ne valja”.
I to vam je sveta istina. Bileća živi od vojske. Ranije je živjela od tuđe, a danas od svoje. U ovo vrijeme mesto je potpuno mrtvo, kako ga god posmatrate, sve do septembra. Tada će tu biti vojska. Seljak će moći da proda stoku, sijeno. krompir i drugo. Inače mu je potrošačka, upravo kupovna moć, slaba, ili je nikako i nema. Mali trgovci jedva vežu kraj s krajem…
Ove godine, eto ,kažu da je dobra godina. Jeste dobra, ali samo za pšenicu, krompir i sijeno. No, kukuruz zadaje veliku brigu. Ipak, ovakvu godinu smo imali samo jednu od oslobođenja.
Kad sam posle dva sata prešao granicu između Crne Gore i Hercegovine, koja je tu nedavno bila granica između Austrougarske i Crne Gore i stigao u Viluse, ostavljajući impozantni Kosmač, crn i jak, upoznao sam, uz čašicu lozovače; čestitog starinu i starog barjaktara Todora Bulajića. Trezven starac govori odrešito. Lepa seda kosa iznad crvenog lica, svitne crnogorske široke pantalone, džamadan nipojas. Seleo je za susednim stolom u maloj krčmi gde sam svratio.
— A ko si ti, Boga ti, što tako raspituješ? — i privuče stolicu
za moj sto.
Rekoh mu.
— Znaš kako, vjerujem ti i ne vjerujem. Možda je kod nas velika
mana što se ne umejemo ustezati. Kod nas ti je, što na umu, to na
drumu. Kod vas mladih nije tako. Vi ste pametniji.
— Bio ti je ovdje, nastavlja barjaktar okrećućn mi se pravo u lice,
kao da hoće te reči da mi zabode u oči, a ne u uši, — bio ti je ovdje
prošle godine jedan momak, tako tvojih godina, lijepo ođeven. Sjedio
je tamo đe sam ja sad bio. Odjednom, veli:
„Daj starome jednu rakiju!’.
A ja mu velim: „Ja je neću piti kad ne znam ko me čašćava”.
— „Ja sam putnik”, veli on.
Taman ja popio rakiju,a on ti’ mene, lup, pa:
„Kako živnte ovdje!” Ja mu počeh ovako kao tebi:
„Teško brate, pravo da gi kažem. Rada nema, para nema. Zaređale zle
godine i narod teško prolazi Nijesam još lijepo ni izustio, on se
diže, odmanu rukom i reče:
„Neću više da razgovaram s tobom”. Ko zna ko je to bio i šta je bio. A ja se onda kažem.
— E. kad si naš, da te častimo, veli gazda. Malo kasnije mi barjaktar poverovao, jer mi poznaje oca.
— Samo, rekoh ti, mi stari ljudi nemamo zazora. Rečemo. I tebi evo,
đetiću, kažem, pa ti piši il ne piši, kako ti je volja. Na jedan način nam je danas bolje nego prije pet stotina godina. Danas smo slobodni i ne koljemo se ni sa kim. Tada smo se klali. Nije to bilo predavno kad smo krvlju zalili, tu blizu Grahovo. Da, danas je umukla puška. Nema je nigde da se vidi sem u žandarma ili finansa:
Ne trpe se u ovim krševima ljudi koji se zamišljaju višim. Poštuju
se i dobro su došli samo oni koji su jednaki domorocu. Mogu oni biti visoki, visoki kao bor i odeveni kao, kaćun pa da im niko to ne uvaži, ali kad su mali isticanjem svoje pesnice i blagi pogledom, oni su dragi i poštovani od svih onih kojih se ne libe. Osnov ovoga mentaliteta je demokratizam, gde poštovnje nije pokornost, servilnost ili poltronstvo. U ove strane je to donela generacija koja ne oduševljava staroga barjaktara i njegov pas. Nije on tu mislio da i danas treba handžar pa na breg. Ne. Um u kršu nije čvrst i neelastnčan kao kamen. Ima borbe i bez krvi. U toj borbi mali
su oni koji dadoše pravo viluskom starcu da onako misln, da onako veruje i da je zaista tako.
Niko Jovićević/Pravda 1933.
Ostavi komentar