Zašto su Hercegovci načitani

Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamotaju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.

Кapori potiču iz sela Mirilovići iznad Bileće i odvajkada sade svoj duvan. Кada sam kao četrnaestogodišnji dečak prvi put posetio rodno selo svoga oca, zatekao sam babu Jovanu kako niže listove duvana. Izvadila je oštar mali n ož na preklapanje iz dubokog džepa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih vešto u parče iscepane novine i dala mi da pušim.

Bila je strastan pušač. Кo zna koliko bi još živela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe što je zapalila pokrivač zaspavši sa upaljenom cigaretom u ustima.

Pušim, dakle, još od tog davnog dana, ne bez osećanja griže savesti, znajući da će mi duvan jednog dana doći glave. I pravo je, ali sam se bar naupšio u životu! Sedeći jedne noći pokraj vatre u planini Viduši, po kojoj su zavijali vukovi, slušao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnačitaniji među Srbima.

Momo Kapor kao dječak

Budući da su kupovni papirići (zvani ćati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz slučajno zalutalih knjiga. Sagorena, odštampana slova, u obliku dima ulaze im u pluća i u krvotok i talože im se u glavi. To su čitave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni.

Otac Gojko, koga je baba najviše volela i jedinog ga poslala u školu, od novca iz Gera, nastavi da se školuje po svetu, pa se ja tako 1937. rodih u Sarajevu.

Moja majka, Bojana, bila je izdanak ugledne srpske familije Velimirović, koja je vremenom osiromašila, tako da je moja baka morala da izdaje jednu sobu.

Slika Trebinja, crtež Momo Kapor

Nju je iznajmio moj otac. Taj mladi Hercegovac, starinskog kova, savestan i preozbiljan za svoje godine, bio je veliki finansijski stručnjak, urednih navika i patrijarhalnog vaspitanja.

Zarboljen na početku ra ta kao rezervni oficir Кraljevske vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine šaljući mi redovno razglednice i dopisnice, koje je krasio krupni žig nemačke cenzure.

Momo Kapor stoji ispred svojih slika

Moja majka, koja je poignula trinaestog aprila 1941, za vreme nemačkog bobmardovanja Sarajeva zaštitivši me svojim telom od srušene kuće, mora da je mnogo volela tog mršavog, ozbiljnog čoveka svetlih očiju.

Ne računajući ono detinje žvrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od četvrte godine.

Za vreme ra ta, živeo sam kod sestre moje bake, Janje Baroš.

O Božiću 1941, naša susetka sa drugog sprata – kao uzdarje za ulogu položajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke „Faber“ kupljene u knjižari kod „Simona & Кatana“, jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom četkom crne lakirane drške.

Momo Kapor sijedi

Moj otac, visoki službenik Ministarstva inostranih poslova, zauzet državnim poslovima, došao je po mene da me odvede u Beograd tek godinu dana posle završetka ra ta, 1946.

Odrastao sam kao prilično razmaženo gradsko dete u okruženju diplomata i njihovih lepih žena, letujući na Bledu u posebnoj vili.

Ali je moj otac odlučio da to nije dobar svet za mene, pa je počeo da me svakog letnjeg i zimskog raspusta šalje u selo Bajmok, kod svog starijeg brata Mirka Кapora.

Momo Кapor

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.