Zovem je prije neki dan. Zvoni dugo…Javlja se napokon. – „A ti si, sine, nisam te poznala preko ovog telefona…“
- „Što plačeš ,baba?! Dobro smo svi…“
- „A milo mi što ti čujem glas…Šta ću…“
Uzdahnu. Onako teško. Valjda tako zvuči nedostajanje.
I tako svaki put. Žuri preko avlije, onoliko koliko joj noge dozvoljavaju, u kuću da se javi na telefon. Kada je upitaš za zdravlje, ne žali se ni na šta, iako je debelo zagazila u osamdesete. Ne boli je, ne stiska, ne žulja ništa. Njoj je sve dobro, potaman, samo da smo mi, njena djeca, zdravo.
Čitav život nosi teško breme, što svoje, što tuđe, ali nikada iz njenih usta ne čuh da joj je teško. Samo kada se ponekad, baš zagledaš, u njene staračke ruke i pomalo sjetne oči – shvatiš da je život nije mazio. Ali nadoknadila je ona to, razmazila je zato sve nas.
Iznenadismo je posjetom jedno veče. Pomolismo na vrata, a ona ustaje. Pridržava se rukom za naslon kauča i pruža ruke…Ruke željne zagrljaja, topline i ljubavi.
“Što mi ne rekoste da ćete doći, spremila bih nešto drugo. Ovako ima raštana, mesa…Ispekla bih ja i nov hljeb, da sam znala da ćete doći. Onaj što ti voliš, mekan kao duša…”
Zagleda me, miluje po ruci i izgovara riječi koje ti okrijepe dušu i donose spokoj. Mir kakav samo možeš osjećati na jednom mjestu – u domu u kojem si odrastao.
“Biće sve dobro… Lako za posao, biće posla…Nemoj se ti sekirati, moj sine…”
Vrijeme proleti u razgovoru, krećemo kući…Izlazi na vrata da nas isprati. Grlim je, obećavam da ćemo se uskoro opet vidjeti. Tek što sam zamakla iza kapije, okrećem se i vidim da briše suze…I tako svaki put. Ne mijenja se ona uprkos godinama.
Moja baka, heroina mog djetinjstva i čuvar najljepših uspomena. Ona koja me i dan-danas oslovljava sa „Moj sine“ sa nekom posebnom toplinom.
Ona koju ne moram čuti danima, a znam da sam joj u mislima neprestano. Uostalom, kao i ona meni…
Ona čije me krilo uvijek čeka…
Moja Mila…
Piše: Jelena Drapić
Super!