Utorak 21.11.
Tog utorka ništa nije nagovještavalo kraj.
Ni skori odlazak ekipe.
Nas trojica, dječaci, balavci, tek malo veći od рuš ke, smo čekali bilo kakav prevoz u Ljubinju za Trebinje.
„Ja bih više volio da pođemo preko Vlahovića. Možda nam u Kasarni u Bileći i daju nešto da pojedemo“, reče Lazo.
„Ne bravaj svega ti. Preko Bukova potoka je bliže. prije ćemo kući“, odgovori Dragan.
Ja sam ćutao i gledao iznad Varduše. Nebo je bilo sivo, a oblaci igrali čudno kolo.
Dobra kiša se spremala. Samo što nije.
Rane su još jače boljele.
Sjećao sam se Mikse, Nikole, Željka, Simke….
Neki potmuli bol razarao je utrobu.
„Kako su samo smrdile one svinjske uši sa pasuljom koje pojedosmo juče u podne, Mora da je od toga“, pomsilih.
Možda je i od toga.
„Što ti ćutiš“, prenuše me.
„Dumam nešto“ odgovorih.
Tamić prepun nekakvih kutija išao je preko Bukovog potoka. Vozač nas pokri ceradom a mi, umorni, prokisli i prozebli zaspasmo.
U Trebinju je škiljavo sunce donosilo nekakvu čudnu toplinu.
„Idemo kod moje stare tu u slastičarnu na glavnoj ulici“, rekoh im.
Unutra par kolača, nekoliko vojnika, moja majka i još jedna konobarica.
„Sine gotovo je“, reče mi majka sa osmjehom…
„Eno potpisali Slobo, Alija i Tuđman. Gotov r а t“.
Zgledasmo se…. Nismo mogli da vjerujemo.
Četvrtinu vijeka kasnije evo nas opet na glavnoj ulici.
Ja imam visok pritisak, Lazo hronične probleme sa kičmom, a Dragan se žali na svaku promjenu vremena.
„Uvijek me žiga pred kišu. Evo tu“, pokaza prstom ispod lijevog rebra.
„Mene svaka kost boli, bila kiša bilo sunce“, reče Lazo.
Ja sam opet ćutao i pitao se „popih li zaboga jutros onu šaku tableta“.
Dežurno gradsko smetalo je sa ushićenjem rekao: „Izabraše Tegeltiju. Sad će otvoriti paket pomoći. Konačno“, reče kao da je dobio r a t.
„E sad ćemo zlatnim kašikama jesti“, ironično će Dragan.
„Meni su draže one krmeće uši bile“ na to će Lazar.
Prema nama su išla tri gimnazijalca veselo se smijući.
„Daj Bože nikad da ova đeca ne jedu ni te uši ni tim kašikama“ pomislih.
„Ajmo na rakiju da proslavimo Dejton. A i danas je Aranđelovdan. Treba to negđe proslaviti“, reče sa osmjehom Dragan.
Odosmo.
Simketu je danas trebala biti slava. Trebala, ali je već 25 godina ne slavi. Snajреrski hitac ga je prekinuo u jednoj akciji.
Ne može na ovom svijetu. Na onom je slavi u boljem, mnogo boljem društvu.
Pred njegovom kućom odavno rastu drača i divljaka. Odavno je zatvorena.
„Idemo starohani“, reče Dragan i otvori vrata kafane.
U zadimljenu birtiju ušla su tri sjeda starca kojima je mladost odavno potrošena.
Ko zna. Možda je r a t bio bolji, kako je nekada pisao Bulatović.
Samo ko će sada biti Heroj na magarcu.
Nema ni magaraca, a bojim se ni heroja.
Piše: Ratomir Mijanović
Be the first to comment