“Očajna pozicija prosječnog Srbina…”: Kako je sistematski uništena srpska srednja klasa

Poređenje srednjeg raspoloživog dohotka pre i posle socijalnih transfera pokazuje da je većina evropskih vlada odlučila, dobrim delom politički motivisana zbog ogromnog izbornog tela sačinjenog od penzionera, da najveći deo svoje finansijske podrške – u obliku socijalnih transfera – usmeri ka domaćinstvima sa više od jedne osobe bez izdržavane dece, naravno dominantno kroz penzije.

Posmatrano u apsolutnim brojevima može se videti očajna pozicija prosečnog Srbina koji posle svih socijalnih davanja od blizu 2.200 evra godišnje raspolaže sa 5.100 evra, skoro upola manje od krizom pogođenog prosečnog Grka ili stanovnika Hrvatske. To je i tri puta manje od Slovenca (koji ima raspoloživi dohodak od preko 15.000 evra po kupovnoj moći), dok je i prosečni medijalni raspoloživi dohodak u Bugarskoj za 47% viši.

I OSTALE DRŽAVE U OKRUŽENJU IMAJU VISOKU NEJEDNAKOST, ALI DOK SU JE ONE U PRETHODNIH PET GODINA SMANJIVALE, U SRBIJI SE POVEĆAVALA

U 2017. medijalni srednji raspoloživi dohodak u EU bio je 68% veći za ljude sa visokim nivoom obrazovanja u poređenju sa onima sa niskim nivoom obrazovanja (slično kao i u Nemačkoj). U Srbiji je situacija drastičnija, jer visoko obrazovani imaju dohodak koji je 2,3 puta veći od onog kod nisko obrazovane populacije. Po tom pokazatelju Bugarska i Rumunija imaju još veće razlike u medijalno raspoloživom dohotku (3,1, odnosno 2,8 puta), dok je u Francuskoj ta razlika samo 45%, u Sloveniji 53%, a u Hrvatskoj duplo.

Na kraju, uloga države ne sme biti potcenjena, i nivo nejednakosti zavisi u dobroj meri od sposobnosti poreske i socijalne politike da ih smanji. Srbija veoma malo troši na dve glavne socijalne naknade koje su usmerene ka siromašnima (novčana socijalna pomoć i dečji dodatak): svega 0,6% BDP-a, dok je prosečna potrošnja na slične naknade u EU skoro dvostruko veća. Istovremeno, porez na dohodak i socijalni doprinosi procentualno više opterećuju zaradu osobe koja radi za minimalnu platu nego nekog ko ostvaruje nekoliko prosečnih zarada (progresivnost oporezivanja dohotka od rada je izrazito mala). Pored toga, u poređenju sa zemljama EU, kapacitet poreza i socijalnih transfera da smanje nejednakost znatno je niži, dok je problem dodatno pogoršan situacijom na tržištu rada (gde postoji niska aktivnost radno sposobnog stanovništva i niska stopa zaposlenosti).

Iako nejednakost nije tema kojom se donosioci odluka intenzivno bave, što je i prirodno imajući u vidu njihovu ideološku orijentaciju, odnosno snažan uticaj neoliberalne ideologije na režim u Srbiji, nije naodmet dati neke preporuke u cilju njenog smanjenja. Politike koje bi trebalo da sprovodi vlast mogle bi da se odnose na povećanje zapošljivosti osoba niskog obrazovnog nivoa, povećanje broja kvalitetnih poslova u formalnom sektoru privrede, poboljšanje pokrivenosti ženske populacije penzijama, kao i povećanje progresivnosti poreza na dohodak…

U novom Nedeljniku čitajte veliku analizu Gorana Nikolića o nejednakosti u Srbiji: Zašto zbog ogromne razlike između (malo) bogatih i (mnogo) siromašnih trpi privredni rast; Kako je sistematski uništena srpska srednja klasa; Da li nejednakost može da dovede do društvenih sukoba i kome odgovara da bude ovako.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.