Nađa Komaneči, čudo trenera Bele Karolja, danas ima 58 godina. Rođena u Čaušeskovoj Rumuniji, u svetu koji odavno ne postoji, sa četiri godine je počela da trenira gimnastiku. Sa deset godina se već takmičila na međunarodnim takmičenjima.
Kad je tog jula 1976. godine u Montrealu pokazala šta zna, sudije su ostale zapanjene savršenošću nastupa male krhke devojčice. Prvi put u istoriji dodelili su ocenu Savršena desetka. Mala 14-godišnja Rumunka je postala heroina sveta.
Švajcarska firma Omega, koja je od 1932. godine proizvodila i vodila brigu o displejima na Olimpijskim igrama. Savršenu desetku je, kao i olimpijske sudije, smatrala samo teorijskom mogućnošću pa u to vreme na olimpijskim takmičenjima ni nije postojao displej koji je prikazivao više od tri brojke. Tako je, nakon sudijske odluke kojom je ispisana istorija gimnastike, displej pokazao da je Nađa Komaneči dobila ocenu 1,00. Šokirana publika i zbunjeni takmičari kao i ceo rumunski tim nisu ni čuli reči zvaničnog spikera u dvorani.
Onog trenutka kad je postalo jasno da je Nađa dobila Savršenu desetku, Rumunija je shvatila da je dobila šansu da gradi svoj politički imidž na njoj. Po povratku u zemlju, nakon OI, postala je prvo dete u rumunskoj istoriji koje je dobilo orden Heroja rada.
Nađa je nastavila da niže neverovatne uspehe. To je imalo i strašnu cenu – upala je u začaran svet silоvања i bатinа Crvenog princa, kako su zvali Čaušeskovog sina Nika, koji će tek devedesetih, nakon svega tri odležane godine u zatvoru, umreti od ciroze jetre. Ispostaviće se kasnije da je Nađa bila samo jedna u nizu koja je prošla kroz njegove ruke. Niti jednog trenutka svet nije saznao šta se sa njom dešava, a rumunsko političko rukovodstvo je Nađu koristilo kao savršeni marketing te su je puštali da ide na turneje po svetu sa svojim trenerskim timom.
Na jednoj takvoj američkoj turneji, 1981. godine trener Bela Karolj je sa suprugom prebegao, a Nađa se vratila u Rumuniju gde je odmah penzionisana i pod prismotrom Sekuritatee radila kao trener. Osam godina kasnije, tik pred pad Čaušeska, uspela je i sama da prebegne u Ameriku gde se udala za Barta Konora, američkog gimnastičara. Još kao deca upoznali su se na istoj toj olimpijadi u Montrealu, a sam Konor je u Los Anđelesu 1984. godine takođe osvojio istu ocenu. U isto vreme je i naš fudbaler Miodrag Belodedić prebegao iz Rumunije u tadašnju Jugoslaviju, iako je i sam po činu bio oficir Sekuritatee.
Nađa Komaneči je takođe bila prva u istoriji koja je dva puta dobila najviše olimpijsko odlikovanje – Olimpijski orden, koji dodeljuje Međunarodni olimpijski komitet. Ujedno je bila i najmlađi sportista na svetu koja je dobila ovu nagradu.
Čudan i čudesan je to svet bio, podeljen na Istok i Zapad, na presite i pregladne, u trci za naoružanjem, za osvajanjem svemira, gde je uspeh, u svetu slika koje su sporo kružile planetom, bio dubljeg i težeg odjeka. Rumunija je iza Čaušeskog ostala bez ijednog dolara spoljnog duga, sa svim otplaćenim kreditima, ali gladna, poražena, sa gomilom siročadi, osakaćena, teško oporavljena. Pre nekoliko godina u Temišvaru sam stajala na trgu sa kog je krenula revolucija, duboko potresena. U takvom jednom svetu, gde su političari mogli biti streљani, a narod od gladi dizao bune, mi smo bezbrižno odrastali, ne sluteći šta nas čeka.
Bio je to svet iza i ispred Gvozdene zavese u kom smo mi, ondašnji Jugosloveni, poput olimpijskog nastupa male Nađe Komaneči, savršeno balansirali na toj gredi između svih Velikih i Većih, mali eksperiment Nesvrstanih koji je nekoliko godina kasnije platio strašnu cenu od 100 000 mrтvih i sa milionima iseljenih.
U tom svetu, bila je jednom jedna Savršena Nađa.
Tatjana Sikima
Be the first to comment