I dalje se priča o filmu „Dnevnik Diane Budisavljević“, ali ne zato što je osvojio najveći broj nagrada na filmskom festivalu u Puli. Srpski i hrvatski desničari, svako na svoj način, pokušavaju da, makar na internetu, pokažu da čak i istorijske istine mogu da imaju dve verzije.
Istinita priča o ženi koja je za vreme Drugog svetskog rata spasila na hiljade dece iz logora bila je omiljena pubilici na Pulskom festivalu, a sama rediteljka je nakon uručenja nagrade izjavila da je „Ovo priznanje za Pulski festival i hrvatsko društvo u celini“.
„I mislim da uopšte sve što se događa oko ovog filma, zapravo nadilazi film, i kao da je došao neki trenutak, to se tako osećalo u Areni, kao da je ljudima dosta, taj je film jako istinit i jako čist“, kaže rediteljka filma Dana Budisavljević.
Da istina može da ima dve strane, pokazuju postovi na desničarskim portalima i na društvenim mrežama, gde se s jedne strane negira postojanje logora u NDH, a sa druge kritikuje spasavanje dece, jer su nakon udomljavanja, ta deca vaspitavana kao katolici.
Oskar Šindler je spasao 1.500 odraslih ljudi i 2.500 dece, Eva Sendlerova oko 2.500 iz Varšavskog geta, a Diana Budisavljević je to učinila za njih 12.000. Te istorijske činjenice, očigledno nisu nimalo bitne ni nacionalistima sa srpske, ni onima sa hrvatske strane. Sagovornici N1 kažu da su za to odgovorni kako mediji, tako i istoričari.
Istoričar Dejan Ristić kaže da je možda najveći problem što je i kod istoričara sećanje na Drugi svetski rat pre svega političko i matematičko i da u tom slučaju ne možemo da govorimo o nauci.
„Dakle, umesto da nevinim žrtvama rata, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, vratimo identitet, dostojanstvo, time što bimo ih identifikovali, time što bismo im vratili fizionomije, mi se bavimo matematikom. Pa jedni govore da je bilo 1.000 žrtava u Jasenovcu, drugi da je bilo 700.000, iako nauka ima precizne podatke o tome. Nije hiljadu, ali nije ni sedamsto hiljada“, kaže Ristić.
Sa njim se slaže i politikolog, Luka Božović koji kaže da će se takve situacije ponavljati sve dok oba društva ne dožive katarzu.
„Mislim da u pozadini svega toga stoji jedna stvar koja je jako važna, a to je pitanje ko su naši heroji? S jedne strane imate ljude koji hoće da heroji budu Ante Pavelić i Stepinac, s druge ljude koji žele da heroji budu Nedić i Ljotić, a ni jedni ni drugi ne žele da heroji budu ljudi poput Diane Budisavljević“, kaže Božović.
Film je inače snimljen u koprodukciji Srbije, Hrvatske i Slovenije.
Be the first to comment