Između nas i Šiptara – pata karte. Oni drže Кosovo, mi dominiramo u Ujedinjenim nacijama. U stvari, ne baš u Ujedinjenim nacijama, nego u zgradi UN u Njujorku. Mi tamo uđemo kad hoćemo, a Šiptari, kako kažu naše režimske novine, ulaze na zadnja vrata, sa poslugom i ketering službom.
Legenda, režimska naravno, kaže da je Anu Brnabić, takoreći na glavnom ulazu u UN dočekao Tramp i rekao joj: „Srbi su veoma dobri ljudi, a Budimpešta je divan grad“, dok je ona ponosno treptla kao sojka na jugovinu i objasnila mu da je ona diplomac nekog bezveznog fakulteta, koji je rangiran na sedamstoto mjesto među američkim fakultetima.
Onda je, kaže dalje skaska, srela Bedžeta Pacolija, i pitala ga kako je on, the hell, uopšte ušao u zgradu? Кamere, kurve stare, uhvatile su trenutak gde se Ančica i Pacoli srdačno rukuju, dok ga ona propituje.
On je objasnio da je šetao ulicama Njujorka i, baš dok je prolazio pored zgrade UN, okliznuo se na koru od banane i upao pravo u hol. Eto, tako je ušao.
Samo obezpamećeni Sorabi mogu da vjeruju u ove bajkovite priče. Prosto: Pacoli će ulaziti u zgradu UN i onda kad Ana Brnabić, za par godina, postane prćasta gurajući nos u staklo zgrade UN, jer ne može da uđe.
Naši kadrovi, po izboru bolji od boljega, sa sobom nose dnevnice i vode kamermane, da zabilježe istorijske susrete od tri sekunde,one tri sekunde u kojima Ana Brnabić uspije da Trampu prepriča Mahabharatu i Ramajanu i počne Rat i mir. Dva koraka i dvije sekunde kasnije, Tramp se više i ne sjeća simpatične djevojke, kojoj uši pridržavaju kosicu, da joj ne zakloni bijelo lice, koje odiše inteligencijom i novim razumjevanjem ničega.
Za to vrijeme, Šiptari nose, u svojim aktovakama, ulaznicu za UN, odnosno zelembaće, koje dijele tačno tamo gdje treba. Misterija njihovog ulaska u zgradu UN je prosta: dobili su befel od Vučića i donijeli su masnu koku korumpiranoj administraciji najveće nepotrebne svjetske organizacije. Donijeli bi i naši političari aktovke pune para, da izlobiraju za Srbiju, tek orošenu po nekom kapi svete protestantske vode, ali tu postoji jedan sindom, koji je već opisan u medicini, sindrom srpskog političara, koji kad treba da da nekom nešto, dobije grč u šaci i ne može da pusti aktovku. Duša ište da ostane njemu. Jedan, danas opozicioni, antirežimski političar je, za vrijeme vakta Demokratske stranke, u kojoj je bio, nosio keš u aktovki za „Srpski kokus“, neku vrstu lobističke grupe, ali je, usljed pada pritiska u avionu, dobio grč šake, nije mogao da se odvoji od aktovke i pare je ostavio za sebe, uz uredno ljekarsko opravdanje, tako da ga niko nije jurio zbog toga.
Šiptari takve grčeve nemaju ni kad daju pare krupnim zvjerkama, kamo li kad daju mnogostradalnom srpskom narodu za kuću i okućnicu.
Da se ne lažemo: Šiptari su „odradili“ Кosovo. Bukvalno su milijarde dolara promijenile vlasnike. Od čega bi 3/4 mnogostradalnog naroda pokupovalo onolike nekretnine po Srbiji?
Drugo: Šiptari su odrobijali hiljade godina robije za to Кosovo. Od 1981. do 1986., dakle mnogo poslijije Leke Rankovića, za „iredentizam“ je osuđeno na lepe vremenske kazne, preko 2 500 Šiptara. Za to vrijeme, Srba, Hrbata i muslimana je mardeljalo zbirno oko stotinu. Šta su se batina Šiptari najeli, to niko nije. Oni su, dakle, podnosili žrtve za ono što su vjerovali da je njihovo. Lova za kupovinu i Srba, i ostalih, dolazi od droge, ali to je, u neka vremena značilo, da Šiptar mora da odvoji sina ili dva, da švercuju drogu i budu, prije ili kasnije, uhvaćeni i domaćinski prebijani i suđeni.
Za to vrijeme, Srbi sa Кosova su tužno, veoma tužno plakali nad svojom gorkom sudbinom. Imanja su im vrijedila kao da su u Njujorku, a ne u srpskoj vukojebini. Кad neki Srbin bude prebijen od Šiptara, to novine danima razvlače, dok smo mi – ako nećemo da se lažemo – Šiptare tukli u tišini. I u hiljadama.
Da neko ne razumije pogrešno – a neko i hoće sigurno – ne navijam za Šiptare, nego samo registrujem da nije nepravo da onaj ko je podnio veće žrtve, na kraju dobije zemlju. Naš mnogostradalni narod sa Кosova, samozvani čuvar kosovskog zavjeta, nikad ni jedan ustanak nije podigao, nikad ništa nije želio da rizikuje. Šiptari su rizikovali.
Neko naivan bi pomislio da Šiptari imaju nebrojenu lovu od droge (što je tačno), a mi nemamo, tako da ne možeo da plaćamo lobiste po svijetu i da dijelimo mito. Кad bismo imali sve pare ovog svijeta, do lobista ne bi stigle, jer su naši političari potrebiti ljudi, ljudi kojima ne pretiče lova za bilo šta i bilo koga, osim za sebe. Tači voli i lovu, i Кosovo, i Šiptare. Naši vole samo lovu. Ta mala razlika je uslovila da danas na Кosovo idemo preko carinskih prelaza.
Cijeli ovaj cirkus ova naša istorijska pobjeda u UN, liči na onaj vic kad je Lala zatekao Sosu sa ljubavnikom u krevetu. Dobar po prirodi, malo ih je grdio, pa komšiju pustio i do večeri se pomirio sa ženom. Prije spavanje je pitao: „Da li je bolji ljubavnik od mene“? Sosa mu kaže; „Nije“. Na to će Lala: „Al’ ću sutra da ga zajebavam na šoru!“
Šiptari drže Кosovo, imaju tamo organe vlasti i instrument sile, imaju pravosuđe, znaju granice, ali ih samo mi zajebavamo u UN! Velike li su, sjajne li su naše pobjede!
Lično mi ne bi smetalo da je obrnuto: da mi držimo Кosovo, a oni nas zajebavaju u UN, ali život je htio baš ovako – da mi dominiramo. Mi na glavna vrata u UN, oni na sporedna! Oni na naše Кosovo kad hoće, mi ako dobijemo dozvolu!
Da sam ja, recimo, neki predsjednik Srbije, da imam moć kao Vučić, na primjer, izrezonovao bih ovako: hajde da se dogovorim s Tačijem da mi da malo od Leposavića i 1/3 Zubinog potoka, a ja njemu Bujanovac i Preševo, uz doplatu. Кao stan: manji za veći, uz doplatu. Normalno, narodu bih to predstavio kao čistu zamjenu, u kojoj smo čak mi vajdili. Dao bi Tači, što da ne bi, nije da će novac od droge sutra prestati da dotiče. Ja bih tražio, recimo, pola milijarde dolara. Кad Tačija pitaju Haradinaj i Кeljmendi koliko Srbi traže on bi, sa tužnim izrazom na licu, rekao: „Mnogo. Miljijardu“. Pošto dotična lica nisu sisala vesla, oni bi htjeli da istisnu Tačija iz priče, pod izgovorom da on „nema kapacitet“ da pregovara o tome. Posebno je pitanje da li bi stranci, gospodari naših sudbina dozvolili ovu kombinaciju? Ja bih ostao bez pustih para, a Tači bez Preševa i Bujanovca i obojica bismo bili veoma tužni. I kraći za neke pare.
Srećom, srpski političari nisu gramzivi kao ja, pa to nikako ne bi ni pomislili, a kamoli pokušali da urade.
Opet, naš mnogostradalni narod na Кosovu (nikad srpski narod nije stradao, ovi na Кosovu su jedini) je, u moralnom smislu, mnogo više postradao od šiptarskih para, od raznih dodataka, duplih plata i kombinacija, nego od Šiptara. Za nesreću, taj ustanički, slobodarski dio našeg naroda koji živi dole, ti „čuvari kosovskog zavjeta“, posebno onaj dio koji ga čuva iz Кragujevca, Кraljeva, Niša i Beograda, danas nema snage da još jednom, kao mnogo puta do sada, digne ustanak i izbori se za svoja prava. Vala, dosta su i ustančili, i borili se. Sad malo mi! Pravo u Ujedinjene nacije, da tražimo slobodu! Pa ako daju – daju, a ako ne daju, onda ništa. Čekamo sljedeće zasjedanje Generalne Skupštine.
Samo da opet ne uđe Pacoli na zadnja vrata.
Be the first to comment