Trebinjski dimnjačar napustio školu zbog DUGE KOSE, pa naučio TRI JEZIKA

Trebinjski dimnjačar Jovica Balić gazi sedmu deceniju, no ostao je vjeran imidžu iz mladosti, dugoj kosi svezanoj u rep, minđuši u jednom uhu i nezaobilaznoj jakni vijetnamki.  

Upisao kurs

Jovica kaže da se u poslu dimnjačara obreo sasvim slučajno iz radoznalosti.

– Radeći u jednom građevinskom preduzeću u Zagrebu, iz radoznalosti upisao sam kurs za dimnjačara i uspješno ga završio. Prvo sam počeo čistiti sebi dimnjak, pa komšijama i oni su počeli da me časte i tako je krenulo – prisjeća se Balić.

 Dodaje da se nekada od posla dimnjačara moglo dobro zaraditi.

– Otvorio sam firmu i registrovao je. Planirao sam da zaposlim nekoliko radnika. A onda su došle devedesete i sve je stalo – priča Balić.

Iako je redovno školovanje napustio u prvom razredu srednje škole zbog toga što je nosio dugu kosu i nije htio da se šiša, Balić govori tri strana jezika.  

– Pošto sam po majci Mađar, naučio sam mađarski, a radeći u Njemačkoj, savladao sam njemački i engleski, što mi danas često dobro dođe – navodi Balić.

Zakonska obaveza

Posla za dimnjačara, kaže, ima sve manje.

– Mnogi su prešli na grijanje na struju, a i oni koji se griju na drva ne čiste dimnjake, mada je to zakonska obaveza. Na teren odlazim po pozivu, a mušterije su mi od penzionera do ljekara. Cijena je već duži niz godina ista 20 KM – kaže Balić.

Maljevi i ćuskije u odžaku

Balić kaže da građani često prvo pokušavaju sami da očiste dimnjak, pa kada im to ne uspije, onda zovu dimnjačara.

– Često im se pri pokušaju čišćenja razni predmeti zaglave u odžaku, e tek onda zovu mene i ćute o svemu. Na kraju kad izvadim sporni predmet obično okrive djecu, što mi ponekad bude i simpatično – ističe Balić i dodaje da je u dimnjacima pronalazio maljeve, ćuskije, cijevi…

Zemljotres na krovu

U svojoj dugogodišnjoj karijeri dimnjačara Joco je preživio mnogo toga, ali, kako sam voli da kaže, ništa mu se, nasreću, ružno nije desilo.

– U svojoj karijeri očistio sam mnogo dimnjaka, čak sam i zemljotres doživio na krovu jedne zgrade. Zemlja je počela da se trese, odžak je plesao, a sekunda se činila kao vječnost duga. Legao sam na krov i prigrlio dimnjak i tako se zadržao na krovu, a od tada život cijenim mnogo više – zaključio je Balić.

Izvor: P. Mucović / Avaz