Ponekad mi bude dosta svega…

Ponekad mi bude dosta svega… i svoje dece i svoga muža… i toga što sam decu rodila pre tridesete…
Bude mi dosta kuvanja, spremanja i seckanja, i toga da i dalje ne znam šta ćemo za večeru…
Ponekad mi bude dosta slaganja, pranja i peglanja, iako ja odavno ni ne peglam…
Bude mi dosta razvrstavanja i sortiranja – koje je čije i ko šta nosi i šta je za jesen, a šta je za leto...
Ponekad, ili malo češće, bude mi dosta kuhinje i usisivača i onih prokletih pločica, što se isprljaju za jedan dan.
Bude mi dosta šerpi i tiganja i one lajsne iza koje uvek zapadaju mrve…

Ponekad, ne tako retko, bude mi dosta trke i jurnjave i gledanja na sat da li ću stići na vreme u vrtić... Bude mi dosta oblačenja na brzinu i doručaka usput i taxija usput zaustavljenog jer kasnim, ja ponekad kasnim…
I te gužve u Beogradu, gužve u pet, u petak, u ponedeljak, u zimu, u leto, preko Brankovog, preko Gazele, preko svakog dana… Bude mi dosta i Beograda i ljudi i poželim da odem u selo…

Ponekad se zasitim svog perfekcionizma i te bolesne samokritičnosti…  Možda sam već rekla da mi je dosta toga?

Bude mi dosta toga da mislim da čokolino nije dobar doručak i da svi treba da se hranimo zdravije…
I mojih pokušaja da krenem na vežbanje i obećanja sebi da ću otići na masažu, kad primim platu…

Ponekad, a nekad i često, bude mi dosta kupovine i prodavnice i vukljanja tih kesa uz decu i psa… I vrtića i dece i parkića…
I fizioloških rastvora i aspiratora i bronhitisa i upale uha…
Bude mi dosta i cike i vriske i „To je moja igračka! Idite u sobu pa se tamo svađajte“ dana…
Ponekad mrzim što ne mogu da pogledam nijedan film bez da ne zaspim i što svuda gde se pominju deca ja mogu da plačem…
I toga što ne mogu da ih ostavim na duže od tri dana i te moje posesivosti da mama mora sve…

Bude mi dosta i tih mama koje sve stižu, jer kako ja ne stižem, mada znam da i one ne stižu…

mrzim što svi moramo da se lažemo kako je svima sjajno i da nije ok reći da ti je nekad dosta… A nekad ti je stvarno dosta…
Ponekad mi je dosta svih tih dama, domaćica i kurvi što samo njima nisu naporni ni brak ni deca… Ni instagram profili koje vode…

I poželim, o tako nekad poželim da pobegnem u noć, iako znam da bih se vratila posle petog koraka… I ljubila bih ih sve i nedostajali bi mi svi, kao što mi nedostaju i dok sam na poslu…
Ponekad mi bude teško, i dođe mi da pobegnem, ali verujem da je normalno tako….

Jer, znate u čemu je mudrost? Dani roditeljstva su često kao sklekovi – ako vam baš nikada nije teško, ne radite ih dobro…

Iskreno,
Jasmina, Mama online

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.