NEMANJA JOVANOV: Kako je Konan varvarin zamalo postao Hercegovac

Ne veruje ni čoveku, ni ženi, ni zveri! On veruje čeliku!

Poznaje filozofiju, poeziju i čari suprotnog pola. Ipak, iznad svega stavlja surovu disciplinu mača. Sudbinski predodređen da ponese krunu na namrštenom čelu i uvek sam u svom pohodu. Zvuči silno… kao, kao neki Hercegovac ili Crnogorac!? Vrlo moguće da i jeste reč o junačini sa tih prostora, jer da splet okolnosti nije odveo filmsku ekipu na drugo mesto, film “Konan varvarin”(“Conan the Barbarian”) bi verovatno bio sniman na teritoriji SFRJ.

Stari filmski radnici su imali običaj da govore: “Pusti te strane koprodukcije! Oni dali glumce, a mi dali livade i konje!”

Dobro, upadao je tu poneki statista ili volonter, ali retko neko od autora. U stara vremena, koprodukcije jugoslovenskoj kinematografiji nisu ni bile potrebne, jer je imala bogatu i stabilnu proizvodnju, finansiranu od strane države. Ipak, čelnici glavnih (državnih) kuća, trljali su zelene ruke kada bi indijanci, kauboji, vikinzi ili drugi odvažni (u potrazi za zlatom) stigli u Jugu, da se dobro provedu, kresnu lokalne cice i snime prirodne lepote i gudure države.

Raznovrsna u svakom smislu te reči, bivša Juga je mogla udomiti toliko toga filmskog. Od Slovenije, planina, jezera, Istre, Dalmacije, pa sve do peščane Ade Bojane. Od bistrog krša Like i Korduna, centralne Bosne, u kojoj čak i Vermahtu izmakoše partizani, pa sve do Gatačkog polja, Durmitora, Skadra i Ohrida. Sve te lepote su mogle biti vešto unovčene za devize, uz fotkanje sa zvezdama i njihovim pratnjama. Uvek su za podršku u zaleđu stajali Beograd i drugi veliki gradovi, kao uzmak civilizacije i za nabavku droge, tako potrebne filmskim ekipama.

Pored legendarnih statista koji glume indijance, kao u “Vinetuu” (“Winnetou”), u Borovo papučama i sa kvarcnim satovima, zatim svih kastinga beogradske mladeži, koja se čak i farbala u plavo kako bi sličnost sa nordijskim likovima bila potpuna, kao u “Dugim brodovima” (“The Long Ships”), deluje kao nepravda da Konan nije završio kao Hercegovac, Crnogorac ili možda Krajišnik! Silan momak, legendarni Arnold Švarceneger (Arnold Schwarzenegger) i po mnogima epska verzija varvarina nad varvarima oličena u Milijusovom (John Milius) filmskom ostvarenju iz 1982. godine. (Milijus = Miljuš, prezime ličko, baš po imenu mesta blizu Knina!)

Ne znam za Arnolda, ali svi drugi pomenuti bi svakako voleli da svojoj kolekciji epova dodaju Švarcenegera kao Konana. Bile bi to kafanske priče i svađe, neretko i oružjem raspredene, o junaštvima i dostignućima velikog “Hercegovca”, “Crnogorca” ili “Krajišnika”. Rodno selo bi mu bilo negde na Romaniji, na hladnoj i surovoj visoravni. Možda kod Žabljaka? Ko zna! Sve dok Tulza Dum ne prekine srećno detinjstvo malog varvarina, tragajući za zagonetkom čelika! Pustinje, kamenite i gole, nisu postojale u lepoj Jugi, ali bi scenografi pretočili to u pejzaže vesterna, dostupne po užarenim kraškim poljima, možda i ostrvima, kojima bi kolona tuge gmizala.

Tvrđavski gradovi, kule stražare i svetilišta kulta zmije, lako bi se nadogradile na neku od napuštenih utvrda razbacanih po regionu. Ovde se barem ratovalo, pa do narednih ratova, sve kule i utvrde behu slobodne da se oko njih snima. Gradovi, sela i svetilišta, plaže i plavetno more. Sve bi to stajalo impozantno uz muziku Bazila Poledorisa (Basil Poledouris), spektakularno pompeznu, koja završenom delu daje skoro operski ton. Statisti, za razliku od crnomanjastih Španaca, bili bi gorostasni domaćini lokala, spremni i da se do’vate sa Švarcijem u koštac, te bi Konan još opasniji bio, kao ruširuka dostojna grmalja protivnika.

Junačina, čo’ek, kralj!

Gledao bi Konan device lokalne, sestre i đevojke ponositih porodica, lepe da ih oči nisu viđele, a poštene da ih odma’ za žene uzmeš! U to bi se dalo uvesti još par Azijata, da se koncept poštuje, a izmišljeni svet kompletira i est voilaKonan bi bio crnogorsko-hercegovački Krajišnik. Dobro de, Srbi i Hrvati bi se svakako posvađali oko primata, kao i uvek, ali to se ne bi razlikovalo od rivalskih razmirica Avale i Jadran filmaTo je u redu, jer su te svađe su rađale kompeticiju i davale rezultate, radije nego groblja. Bez sve šale i u potpunoj zbilji.

Kakvi glupaci, ti iz filmske ekipe!

Mogli su da snime “Konana” da izlgeda 10 puta bolje nego u Španiji. Da sretnu bolje cice, da dobiju moćnije statiste i ostvare kult koji bi u Hercegovini, Crnoj Gori i na svakom mestu gde je “Varvarin” prošao ostavio neizbrisiv trag epa nad epovima. Svakako bi prošli daleko jeftinije. Konan jeste trebalo da bude sniman u Jugoslaviji i, pored svih ovih savršenih preduslova, jedan problem se isprečio. Umro je drug Tito. Pa je neko u Americi pomislio da bi, ne daj Bože, moglo biti rata u toj sjajnoj Jugi.

E, da su znali da će rat 10 godina zakasniti, al’ bi se omastili.

Izvor: Bosonoga

Naslovna fotografija: Universal Pictures

 36 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.