Radim u privatnoj firmi, neću reći kojoj i neću reći u kom gradu. Tekst nije uperen protiv nekoga konkretno, ali će se mnogi pronaći u sledećim redovima.
Završila sam državni fakultet, još u vrijeme kad je to značilo nešto i kad su asistenti morali da uče i budu najbolji. I kad si još uvijek mislio da ćeš posao dobiti zbog znanja. Ide posle ona standardna priča: skidanje ružičastih naočara na birou za zapošljavanje (poslednjih godina sam ga zvala „biro za SAMOzapošljavanje“ jer znam dosta ljudi koji su sami našli posao), spuštanje standarda dok čitaš oglase i shvataš da nema baš puno šanse da se zaposliš u struci.
Imala sam šansu da odem „vani“. Tada mi je to bilo zastrašujuće. Danas često požalim što nisam.
Uglavnom, posle nekog vremena našla sam posao u privatnoj firmi, a imam i hobi od kojeg se ponešto zaradi, „za džeparac“.
Na poslu sam u lijepom okruženju. Ono kad znaš da možeš slobodno da kažeš mišljenje, da se dogovoriš s kolegom za zamjenu, upitaš za pomoć… Jednostavno, „potrefilo se“. Ili sam imala sreće. Ili nisam ters. Ne znam šta je, uglavnom je dobro.
Ali…
Desilo mi se nekoliko puta u razgovoru sa poznanicima nešto vrlo zanimljivo.
Situacija „stariji poznanik (uglavnom penzioner, penziju stekao u državnim firmama)“: „Radiš kod privatnika? E kuku ti, je li ti imao stari ikakvu vezu? Pa šta imaš od škole?“
– „…“
Situacija „zaposlena u državnoj firmi (po pravilu, samo su mi se ovako obraćale tatine ćerke, šefove ljubavnice, širokobriješki akademski građani): – „Radiš kod… Aaaa… Ja mislila ti negdje u ozbiljnoj firmi HEHE… Pa dobro, biće bolje“
– „HEHE“
Osjetim se nekako poniženo posle ovakvih razgovora. Znam da ne bi trebalo. Zaista nikad nisam patila od toga da moram da radim u nekoj upravi da bih „uspjela“ u životu. Nisam „guzonjin sin“, nisam ničija ljubavnica, svekar me nije zaposlio, nemam kuma, brata na položaju. I nisam htjela da idem „preko stranke“. I eto me tu. Gledam ja neuspjela kako se na državne jasle primaju dileri, dame lakog morala, raznorazni likovi sa osam razreda osnovne, zanatom i kakvim papirom sa privatnog fakulteta. I ne mogu da promijenim ništa. Pa ćutim. Živim svoj mali život i jesam srećna. Nikom nisam dužna „uslugu“, ne drhtim od šefa i mogu s kolegama da popijem kafu uz toplu, ljudsku riječ bez lažnih osmijeha i podmetanja.
Šta definiše „uspjeh u životu“? Je li koja stotina više na kraju mjeseca? Je li stolica (ako te zapadne) u nekoj maloj kancelariji u upravnoj zgradi? Iz mog ugla nije. Ujutro ću otići nasmijana na posao.
MaŠtaĆeOna/Leutar.net
Ostavi komentar