Vera Basor: POSLEDNJA KĆI

Tiho se spuštala noć, sunce se već skrilo iza horizonta i bacalo svoj poslednji odsjaj na okolne brežuljke. U daljini na proplanku na razgranatu krošnju gubila se i poslednja boja noći, puštajući u svoj zagrljaj poslednju zalutalu lastu. Ko zna koja godina beše i ja se nađoh u mislima u prošlosti prisećajući se kako stajah baš tu na visoravni i divih se pogledu u daljini, udisah poslednje sunčeve zrake u tiho predvečerje, proletnja šaputanja vetra što nanosi miris poljskog cveća i cvrkut zastale ptice u krošnji bagrema. Upih punim plućima u sebe svaki dašak proleća i prošlosti i detinjstva i pođoh. Sa jednim koferom u ruci. I sada jedino čega se sećam su ti divni trenuci kada udišem proleće ili boje jesenje. Topli zrak koji me skriva dok stojim i posmatram žubor rijeke. Vodu što lipće s obližnjeg kola, i osmeh deteta u naručju majčinom. Drugo kao da i nema. Nestale su i neke boje iz mog detinjstva. Omiljeno mesto ispod smokvinog drveta i plava boja zumbula i ljubičica.
Još uviek je smokva tu, stara, oronula. I nema mirisa proleća, ni ljubičica ni zumbula.
Čujem ponekad reku, duboko u noći kada nestane i poslednji žagor ljudi i kada sat prestane da otkucava i ptice noćne utihnu, ona čuje glas u svemiru i dugo dugo razgovaram sa njom.
Pošla je poslednja kći. Napustila dom. Nestala.
Htela je da napiše šta oseća, ali nije mogla. Iznemogla duša prepuna tuge ne znajući ni od čega, ne može da jeca, samo se dubina u srcu pravi puneći se suzama unutarnjim.
– Za čim žalih kćeri? Upita je reka.
– Za jutrom.
– Da me probudi hor čarobnih ptičica na grani.
– Znam. –reče reka i izbaci biserne kapi poslednjoj kćeri na dlan.
– Šta su ove kapi? Upita kći.
– To su anđeoske suze da umiješ lice kada god budeš tužna.
– Čudno. Reče kći. I pomisli: “možda sanjam“.
Malo se uteši i svoje lice ozari i pođe dalje. Sela je da se odmori i ču ptice kako se grle i pomisli: “eh da sam sa njima da progovorim“ i začu jecaj u daljini. Plakala je jedna devojčica. Duge crne kose, bosonoga, kaže da se izgubila. I dade joj jednu anđeosku suzu i ona se umi sa njom i lice joj postade radosno kao anđeo. Malo dalje beše dečak, odrastao, kaže majku je čekao. I dade mu suzu anđeosku i ozari se lice njegovo. U tom trenu rodilo se sunce, na zalasku. To su bila sunčeva deca i ono zahvali poslednjoj kći što ih je čuvala. Sunce joj darova dugu da može kad god poželi da dođe u posetu kod njih. I šta god zaželi, duga će joj dati.
Zastala je poslednja kći iznad reke i bi čisto nebo iznad nje, ugleda i svoje radosno lice i vesele oči i pomisli opet sam dete sa osmehom novim…možda da poželim sandale da se vratim kući.
Probudih se, da li sam sanjala? – zapitah se. Ili je ovo san. Tako beše stvarno…tu sam kući…moj krevet..moja sofa…miriše kafa. Svežina jutra golica mi tabane, ustajem, povetarac zavesu miče, pogled u daljinu zeleni se poljana, ispred kuće krošnja bagrema i cvrkut ptice, u njoj i miris jorgovana..samo kofer prepun snova je nestao.

Vera Basor / Leutar.net

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.