“Boga ti, jeste li vi lezbejke?”

„Da ‘prostite, kidiše na muškadiju” – govorio je moj komšija opisujući jednog lokalnog zanatdžiju i nastavljao je svoju priču, po njegovom običaju, ističući loše osobine svih o kojima je pričao. Ostali ga pogledaše, pa uz  poneko “sabrani, gospode Bože”  i  “ne daj, Bože ni Turčinu”  pomaknuše se s mjesta i priča se nastavi. Tada, kao dijete, nisam uopšte shvatao te njegove riječi, ali su mi se urezale i tek kasnije sam shvatio o čemu je “zborio”.

Tradicionalna i ortodoksna sredina, kakva je, hvala Bogu, Hercegovina, sve što je “mimo narod” osuđuje i stavlja na stub srama. Veoma teško smo podložni uvođenju nekih novina u živote, a ono što je prirodnim ili nekim drugim zakonima osuđeno na različitost, u našim krajevima za većinu nije normalno. “Pogle’ ga, sluša onu stransku muziku, natakario menđušu u uvo – drogira se  ‘iljadu posto”. Počevši od izbora muzike i načina odijevanja odmah se možete naći u prvom krugu, ne Danteovog, nego “hercegovačkog pakla”.  Već tada ste sumnjivi, a ako kojim slučajem uz to idu minđuše i tetovaže, eto vam karte za, u najmanju ruku, treći krug.  Čeka vas Kerber, i to hercegovački, troglavi šarplaninac. “Oš u sreću – neću, oš u nesreću – objeručke”  – dijagnostikovaše, na brzaka, bolest “posebnih”  ljudi  i dodaše “Bog mu da, đavo mu ne da”.

Živeći u takvoj sredini i ja poprimih dio takvog razmišljanja. To je, čini mi se, utkano u naš genetski kod. Valjda je tako, ne znam kako da objasnim tu pojavu na drugi način. A i ne trudim se previše, ni ja, a ni ostali moji zemljaci. Jednostavno, što bi mijenjao nešto što funkcioniše. Elem, dođoše vremena, evo, da čo’jek ne smije ništa reći ni na koga. Eto ti raznih udruženja da ti se “natovare na kosti”.  Svi mašu sa nekim papirom. I svi su u pravu, tvrde. Te društva za zaštitu životinja (samo je sreća što moj ćuko Garo ne zna pričati, inače bi mi sutra PETA došla zbog onog štapa preko rebara kad je pojeo džigaricu dok smo klali jagnje). O seksualnoj ravnopravnosti suvišno je trošiti i riječi i papir.

U Nevesinju postoji jedna anegdota kako je neki  momak, negdje na sijelu  osamdesetih godina, pitao neke cure “Boga ti, jeste li vi lezbejke, šta vazdan šetate zajedno”, a one uglas odgovoriše: “Jok, kuko, mi smo Ivkuše iz Drežnja”. Da nije bilo toga, pojam lezbejka bi u nas još , kako se čini, za većinu bio  nepoznat.  Srećom ili nesrećom, zadnja decenija nam je donijela satelitske antene i internet, pa se i moji Hercegovci edukovaše. Naučismo barem pojmove i terminologiju. Implementacija  će, po svemu sudeći, biti teži dio posla, ja bi rek’o  i teško ostvarljiv. I nije da žalim puno zbog toga. Tradicije se ne treba odricati, ali ,vala, ne moramo biti ni previše unificirani.

Dejan Drvendžija, Moja Hercegovina