Miloš Marković: Mi smo tradicionalno zadrti!

Na oko 50 hektara vinograda u Burgerlandu kontroliše uzgoj grožđa po principima biodinamike, a u vinariji godišnje proizvode 300.000 boca, od čega najveći deo čine vina od sorti cvajgelt i frankovka. Brojni regionalni i internacionalni trofeji sa Decantera i nadmetanja u Francuskoj, velika zlata iz Amerike, najviše nagrade sa sortnih nadmetanja i zlata iz Londona sa IWCsamo su deo priznanja koje je ova vinarija osvojila poslednjih godina, jasno pokazujući da biodinamika ima ogromnu perspektivu na svetskoj vinskoj sceni.

Razgovaramo na prvom Salonu žilavke, održanom sredinom avgusta u Trebinju. Za početak, pitamo Miloša kako je ušao u svet vina?

– Budući da sam iz Trebinja, došao sam u kontakt sa vinom preko igumana Save iz manastira Tvrdoš, još dok sam praktično bio dete. I otada je bukvalno bilo: Hoću to, neću ništa drugo! Kasnije sam otišao u Banja Luku na fakultet, a kad je to bilo gotovo, ganjao sam da nekako odem na nemačko govorno područje jer sam znao taj jezik. I tako sam neposredno nakon studija dobio posao u vinariji Umathum.

Postižete značajne uspehe sa biodinamičkim vinima. Kakve su šanse da se biodinamička vina više proizvode na našim prostorima, gde zasad postoje samo pojedini pionirski pokušaji?
– Svest o prirodi je najveći problem. Mi na Balkanu jednostavno to ne posedujemo, da čuvamo prirodu i okolinu. Na zapadu vi od momenta rođenja učite se da razdvajete smeće na staklo, metal, na ono što je biorazgradivo. Nedostaje nam ekološka svest, to je najveći problem.

Da li radite kao konsultant i u nekoj vinariji u Hercegovini?
– Nigde u regionu, što je šteta, jer u Hercegovini zemlja je idealna za biološku proizvodnju, pogotovo je poslednja godina bila pogodna.  Ali ljudi ovde kao da ne vole promene, ne žele da čuju za nešto novo, rekao bih da smo tradicionalno zadrti! A najgore je što i mlade generacije postaju nekako ukalupljene, slika i prilika onih što su prethodili. Nemamo razvijenu ni kritičku svest, ništa se ne preispituje, uzimamo činjenice zdravo za gotovo, na fakultetu kad se završi predavanje svi kao da se stide da postave pitanje. Kao da niko ne razmišlja svojom glavom! A u Nemačkoj se nakon predavanja ostane po 45 minuta u razgovoru.

Da li ste upoznati sa novostvorenim sortama iz Sremskih Karlovaca posebno pogodnim za organsku proizvodnju?
– Znam koje su to sorte, otporne na gljivične bolesti, dovoljno im je samo jedno prskanje u toku godine. I mi ih u vinariji imamo nešto malo. No, šta je problem kod njih? Prvo ime, jer to su pre svega kopije poznatih sorti, nešto kao što su kaberne kortis ili kaberne jura. Vina od njih, konkretno od kaberne kortisa, podsećaju na kaberne fran, ili na kaberne sovinjon, ali kako ćete prodati to vino? Ne možete kao kaberne fran. Kod nas se ta vina mahom koriste za kupažu i tako gledano ona su OK. Ali, ako radite sortno vino od njih, u nadi da ćete nešto prodati, na zapadu je to, verujte, veoma teško. A takve bele sorte su po mom mišljenju jako loše jer imaju izrazito male kiseline, barem one koje sam probao. A kod belog vina ako nema kiseline to je kraj priče.

Da li su i cene biodinamičkih vina jedan od razloga nedovoljne raširenosti na tržištu?
– Naša bazna bela vina koštaju od šest do 12 evra, roze 15, crvena kupaža 19,5 evra, a najskuplja premijum vina idu i do 39 evra. Međutim, u odnosu na kvalitet i nagrade koje osvajaju nadmašuju mnoga vina, pa i ona koja nisu biodinamička.

Kao vinski gastarbajter, kad zaradite dovoljno novca da li bi ste se vratili u Trebinje?
– Apsolutno! Podržavam svakoga ko ode u inostranstvo zarad nauke. Ja sam bukvalno bio gladan znanja znajući da se kod nas ne mogu adekvatno edukovati i to jedini razlog što sam napustio Hercegovinu. Jedan sam od retkih koji to nije uradio iz nemaštine. Ne kažem da su mi ovde tekli med i mleko, ali ja sebe sutra ne mogu da zamislim kao nekoga ko pravi cvajgelt! Uz dužno poštovanje prema toj sorti, ili prema sorti monastrel, koju volim, ili prema grenašu, širazu… Sve su to super sorte, ali ja da se identifikujem mogu samo sa vrancem i žilavkom i trnjakom. Može i blatina…

Kad govorimo o tipičnim hercegovačkim sortama, zbog čega je blatina pomalo skrajnuta iz fokusa u istočnom delu Hercegovine, kad daje odlične rezultate samo malo zapadnije na sličnom teroaru?
– Blatina se na istoku preskače jer je svojevremeno nastala podela da je ona zapadnohercegovačka sorta, baš kao što je vranac naša, iz istočnog dela. Ima vranca i tamo, istina retko, a blatine ovde skoro nikako, mada je meni blatina super sorta i jedino je malo komplikovana što ima ženski cvet. Zato je i zovu i „praznobačva“ i „zlorod“, ali super je vino, zbilja.

Koje vas je hercegovačko vino posebno dotaklo u poslednje vreme?
– Mjesečar od Brkića. Da li subjektivno zato što znam da je biodinamika ili ne, ali to me je vino oduševilo!

Kako vidite Hercegovinu na vinskoj mapi regiobna, možda i šire?
– U Hercegovini ima dosta autohtonih sorti i svaka ima svoju priču. Ali mene muči i nervira kad vidim da stalno guramo neku priču kao smo mi najveći i ne znam šta već… A Hercegovina je na vinskoj mapi sveta ništa! Od tih ukupno 5.000 hektara vinograda, koji se pominju, možda je stvarno dve hiljade u intenzivnom vinskom rodu. Pa mi smo tako maleni da možemo stati na loptu! Većina ljudi ovde nikada nije ni probala i ne zna kakav je novozelandski sovinjon, kakav je australijski. Ti ovde najbolje svetsko belo vino da doneseš, Hercegovac će reći: „Nije mi to kao žilavka“! E toga moramo da se odrešimo ako hoćemo da budemo hit u svetu, a bićemo ako se držimo autohtonih sorti.

Kakav će biti vaš udeo u toj priči?
– Dugoročni mi je cilj da napravim ovde vinariju od nekih 20-30.000 litara, samo autohtone sorte, biodinamička ili organska proizvodnja.

Obećavate?
– Obećavam!

Kirschgarten  jedini je stepenast vinograd u Burgenlandu, a njegovo ime u prevodu znači vrt trešanja.

– Naziv je dobio po tome što su oko vinograda masovno sađene trešnje, a u cilju da se razbija monokultura i jača biodiverzitet. Pored trešanja, često sadimo uz vinograd i orahe ili breskve. Inače, ovaj čuveni vinograd nekoliko vekova je bio u vlasništvu Habzburgovaca. Padom monarhije menjao je vlasnike, da bi ga 2.000. godine Jozef Umatum kupio za ogroman novac – kaže Miloš Marković.

Izvor: Vino.rs