Ličnost se formira od rođenja. Očekujem da će nasilja biti još više i da će biti brutalnije

Omladina je sve agresivnija. Starosna granica za najteža krivična djela se spušta, pa i djeca ubijaju, ranjavaju, pljačkaju, nasrću… Nije ovo vrijeme izmislilo agresiju i zločine, ali im je dodalo intenzitet, brutalnost i neke nove oblike.

Ovako psihijatar i psihoanalitičar dr Vojislav Ćurčić, upravnik Bolnice za psihijatriju KBC “Dr Dragiša Mišović”, za “Novosti” komentariše primjere nasilja maloletnika, posebno slučaj dvojice dječaka koji već sa deset godina u policijskom dosijeu imaju 300 krivičnih djela. Porast nasilničkog ponašanja i sve većeg pritiska koji mladi trpe, kaže, vidi svakodnevno u svojoj ordinaciji, jer radi upravo sa adolescentima.

– Nije maloljetnička delinkvencija nastala juče. Prisutna je oduvijek – procjenjuje dr Đurčić. – Poplavu smo imali negde sredinom devedesetih godina. Ali tada je to bilo mnogo bezazlenije. Prestupnici su imali sitni interes – da vršnjaku skinu patike ili jaknu, da ih nose ili prodaju. Danas, premlaćuju ljude na ulici, u autobusu, na utakmicama, bez ikakvog vidljivog razloga i povoda ili ako ih popreko pogledaju. Imao sam mladog pacijenta koji je nepoznatom čovjeku iz čista mira na ulici razbio glavu ciglom. Objasnio mi je kako je bio toliko nervozan da je morao nešto da uradi. Eto, i tako je stradao nedužan prolaznik, a što je još gore, bez ikakvog osjećanja krivice nasilnika.

* Zbog čega se sada pištolj poteže već u osnovnoj školi?

– Problematični period počinje negdje sa 12 ili 13 godina, jer su mladi nezadovoljniji sobom, svojim životom, ne vide perspektivu i samim tim postaju napetiji, nervozniji, impulsivniji i agresivniji. Najčešće je reč o vršnjačkom nasilju. I karakteristično je da gotovo uvijek nastupaju u grupama. U grupi se osjećaju jače i moćnije i tako dobijaju snagu, podsticaj i podršku, između ostalog i za nasilje. Iza te nasilnosti postoje nezadovoljstvo, psihološko trpljenje i uznemirenost i teškoća da to podnesu ili razriješe na dobar način. U svom životu se osećaju inferiorno, a onda se kroz nasilje doživljavaju moćnijima i jačim.

 Građanski zakonik zabranjuje roditeljske batine. Mislite li da sistem kazne i nagrade ipak treba da postoji? 
– Podržavam zakonsku zabranu fizičkog kažnjavanja djece i nadam se da će sprečiti buduće slučajeve fizičkog zlostavljanja u porodici. Ali sistem nagrade i kazne, i ravnoteža između te dvije vaspitne mjere, naravno, moraju da postoje, samo bez fizičkog kažnjavanja. Tako se učimo granicama, kako se nešto postiže i šta smije da se radi, a šta ne. Bez toga ljudska zajednica ne može da funkcioniše.
* Gde tražiti krivce za to što su stasale generacije malih siledžija? Jesu li to roditelji, nastavnici, društvo?

– Pre bih govorio o odgovornosti, nego o krivici. Ali ima je na sve strane. Današnje generacije mladih su odrasle u komplikovanim društvenim i ekonomskim okolnostima. Roditelji rastrzani egzistencijalnim problemima nisu mogli da im se posvete dovoljno i u pravoj mjeri. Zato su bili prepušteni samima sebi. Ne funkcioniše ni u školama sve najbolje, jer profesori nemaju vremena, a možda ni energije za vaspitavanje, već samo da predaju lekcije i propituju.

* Šta kao društvo možemo da uradimo, a kada na scenu treba da stupe institucije?

– Potrebna je podrška porodicama. Ali treba i mladima pružiti podršku da za svaku vrstu problema nađu dobro, poželjno ili prihvatljivo rješenje. Ne treba ćutati i zataškavati incidente i zlodjela, ni u školi ni u društvu. Mladi ljudi su po svojoj prirodi pozitivni i spremni da prihvate pozitivan stav. Potrebno je samo da se neko bavi njima. Ako ne može da im se pomogne u školi i u kući, ili ako je problem ozbiljniji, treba da potraže pomoć stručnjaka. Bila je ideja svojevremeno da se u svim domovima zdravlja oforme savjetovališta za mlade. Pedijatri su prošli obuku i bili zainteresovani za rad, ali je sve stalo zbog finansija. Problem mentalnog zdravlja mladih treba shvatiti ozbiljno i isto tako se njime i baviti. Jer sve dok ne prođu teška vremena, neće proći ni teskoba, bes, nervoza i patnja koji ih muče. I zbot toga im treba pomoći.

* Verujete li da će posle generacija mladih koje nisu proživele nijednu godinu blagostanja, stasati neke spokojnije pubertetlije?

– Bojim se da će biti još gore, bar u nekoliko narednih godina. Očekujem da će nasilja biti još više i da će biti brutalnije, sve dok nam kao društvu ne krene nabolje. Ekonomsko blagostanje smanjiće i napetost, nervozu i bes, ali ni to nije dovoljno jer i u bogatijim zemljama ima nasilja. Potrebno je da se mladima bavimo i da im pomognemo da na dobar način prođu kroz ovaj komplikovan razvojni period. I na tom zadatku bi morali svi da se angažuju – pojedinci, institucije i zajednica.

* Imaju li na koga da se ugledaju? Jesu li im roditelji i heroji sa televizije dobri uzori?

– Mladi imaju problem da izgrade pravi sistem vrednosti, jer ne znaju na koga da se ugledaju. Žive u okruženju u kome se tolerišu mnoge negativne pojave i likovi. Kriminalci su uzori. Zato neki adolescenti razmišljaju da ako mnoga negativna, problematična i nezakonita ponašnja mogu da prođu nekažnjeno, zašto ne bi mogla i njihova.
* U kom uzrastu ličnost počinje da se “kvari”, da se razvija patologija?

– Ličnost se formira od rođenja. I ako dijete pati zbog nečega, to se često ne ispoljava tako očigledno. Međutim, kada dođu u adolescenciju, kada im se tijelo uznemiri hormonima, čemu se pridodaju i svi drugi psihološki burni događaji odrastanja, mladi više ne mogu da zadrže sve ono što je bilo prikriveno i potisnuto u njihovoj duši. To se obično dešava u sedmom i osmom razredu, ali su nastavnici tada još tolerantni i pomažu im da prevaziđu te bure. Ali kad dođu u srednju školu haos u njima je najveći i taj problem eskalira, a sa njim i nasilje. Tada se neki okrenu drogama, postanu depresivni ili jako promjene ponašanje, a neki postanu vrlo agresivni.

* Šta roditeljima treba da bude alarm u ponašanju tinejdžera?

– Kada vide da im se dijete povuklo u sebe, da slabije izlazi iz kuće i manje se druži sa vršnjacima, da vrijeme provodi igrajući beskrajno kompjuterske igrice, da odustaje od dotadašnjih zadovoljstava i škole. To su znaci da taj adolescent pati i da ne nalazi adekvatnija rješenja za svoj nemir, tugu i nezadovoljstvo. Tada mu treba pružiti pomoć. Jer su mladi u ovom uzrastu, između ostalog, skloni i da naude sami sebi. Samoubistvo je drugi ili treći uzrok smrtnosti u populaciji između 15. i 24. godine. Zato je važno razgovarati sa njima, razumeti ih, podržati, pomoći im i podstaći ih da se bave nekim pozitivnim aktivnostima, bilo da je riječ o sportu, umjetnosti, druženju… A generalno, sadašnje generacije su sve depresivnije.

* Bilo je i samoubistava među tinejdžerima zbog ismijavanja na društvenim mrežama. Da li podsmijeh vršnjaka najviše boli?

– U adolescenciji sve može da bude vrlo traumatično, zato što su oni nesigurni i preosetljivi. Vršnjaci, uz svu privrženost i podršku, umeju da budu brutalni. Informacije se toliko brzo šire da jedna sporna fotografija na društvenim mrežama može potpuno da uništi psihu mladog čoveka, da ga dovede u stanje očaja i beznađa, što može voditi u razmišljanje o samouništenju i pokušaju samoubistva.

* Jesmo li došli u paradoksalnu situaciju – da se nikad više nije komuniciralo, a da su ljudi sve usamljeniji?

– Internet i društvene mreže imaju i dobre i loše strane. Društvene mreže su dobre za one koji su stidljivi, jer tako lakše ostvaruju komunikaciju sa vršnjacima. Ali, sa druge strane, društvene mreže su otišle i u drugu krajnost. Imam utisak da mladi na mnoga mesta idu samo da bi se tamo fotografisali i postavili sliku na Fejsbuk. Kao da se zabava ne događa, nego se samo slika, da je svrha svakog izlaska dokumentovanje na društvenoj mreži, a ne sam provod. Ne žive, ne doživljavaju već stvaraju tako neku potpuno paralelnu realnost u kojoj provode ogroman dio vremena.

* Osim društvenih mreža, imamo još jednu paralelnu realost – rekorderi smo u dužini gledanja televizije. Je li je i to bijeg od sopstvenog života?

– To samo govori o stepenu našeg nezadovoljstva, trpljenja i patnje koje potiskujemo kroz to preplavljivanje slikama sa TV ekrana. Bez prestanka gledate neke šarene slike i tako ne razmišljate o sopstvenim mukama. Za to su najbolji primjeri rijaliti programi. Ljudi od teškoća i besmislenosti sopstvene svakodnevice bježe u živote nekih nepoznatih ljudi.

* Jesu li nam za mentalno stanje nacije krive posljednje dvije veoma traumatične decenije?

– Naciju čine pojedinci i mnogo njihovih pojedinačnih problema stvara i jedan zajednički. Sve nedaće kroz koje smo prošli su naravno ostavile tragove. Učinile su nas i ranjenima i ranjivijima, psihološki prilično istrošenima i sa manje sposobnosti da se nosimo sa nedaćama koje još postoje. Nemoguće je da decenijama živite u nesigurnosti i sa problemima, a da to ne ostavi posledice. Egzistencijalna neizvesnost, gubitak posla i drugi problemi čine da su nam ordinacije sve punije anksioznih, zabrinutih i depresivnih ljudi. Njih frustrira neizvesnost u kojoj žive i zamišljanje još većih nedaća koje ih čekaju.

Izvor: Ivana Mićević/Novosti

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.