Медиокритети… осредњи

M3367S-4507

Тешко је бити у нечему стварно добар… Баш тешко. Цијели свој живот гледамо људе који су „океј“. Океј музичари, океј возачи, океј пекари, океј мајке, океј копачи канала… Океј људи живе океј животе и све је океј…  Сви ћуте и као задовољни су са океј…

Па зар сте стварно задовољани са „океј“?! Не желите бити ни у чему изванредни, фантастични, предобри? Будите изванредни у нечему, па макар то била и лоша ствар. Боље бити изванредан у ломљењу тањира и ваза него бити само „океј“ у свему, цијели живот. Проживјети цијели живот немајући за шта да се ухватите… Јер биће тренутака у животу када ћете клонути. Али та ваша малена ствар коју радите боље од свих других ће вас одржати… Сједаћете на крову зграде, јести кикирики и са црних мисли скренути на оно – јебеш га, макар знам да полупам све по кући боље од било кога другог. И баш та мала банална ствар ће вас извући.

Једна ствар изазива изузетан бијес… Клинац који зна да одсвира три пјесме и сам себе диже у ранг Џимија Хендрикса, на примјер… Али рецимо да је он само клинац. Они који заслужују презир су сви око њега који ћуте. Ћутање, одобравање, лагање… Овај свијет нема трунке храбрости. Нико неће рећи – друже, и ниси баш тако добар, једноставно си само „океј“ у томе што радиш, нађи нешто у чему ћеш бити далеко бољи… Имаш потенцијала, само треба да нађеш ту твоју специјалну ствар… Али то нико, баш нико, не говори.

Страшно је гадно, готово гнусно и подлачки, то ћутање и подржавање… Реците им… Постоји милијарде клинаца на свијету који желе постати фудбалери. Отприлике, више од осамдесет посто их је сасвим неталентовано за тај позив. И сви ти изванредни доктори, писци, месари постају фудбалери, а сви ти најбољи фудбалери овог свијета играју фудбал у неком дворишту иза фабрике у којој раде на траци и пакују чипс, чоколадице…

А и људи су кур… Дођеш и кажеш некоме – друже, ти само „океј“ у томе што радиш, али си зато сјајан пјевач, што се не би ту опробао? Он те само погледа, одмахне главом и каже – краљу, ја сам најбољи роштиљџија на свијету, одјеби. Ти сједиш, једеш загорјелу пљескавицу и мрзиш цијели такав свијет.

Свијет је заснован на жестоком лицемјерју. Ти мораш мени рећи нешто лијепо, да бих ја теби рекао нешто лијепо. А када ја теби кажем нешто лијепо, ти мислиш како ја то стварно мислим. И онда можеш наставити гајити своје илузије о томе како си заиста сјајан повртар или писац, иако би био далеко бољи, најбољи, у професионалном картингу или у читању тарот карата… Али једноставно немаш муда да промијениш нешто.

И тако, ушушкани у лажне љубазности заиста стварамо пакао од својих живота… Једемо осредње пљескавице и пијемо осредња вина, гледамо лоше филмове и нервирамо се због ужасно лоших спортиста, политичара… И све то јер нико не жели да говори… А ако неком и падне на памет да каже нешто, нико не жели да слуша. Сви знају најбоље, њихове илузије су им подариле аплаузе, стотине аплауза, како сада све то напустити због нечег потпуно новог, страног?

И тек сваких неколико година се роди понеки човјак који ето, самостално, без икакве помоћи друштва, пронађе оно у чему је најбољи на свијету… И разбије… И годинама се, вијековима, прича о њему или њој… А замислите само како би било када би сви били такви? Какав би ти живот био када би те фризер фантастично ошишао, пекар ти дао најврх хљеб, конобар те послужио најбоље од свих икада, политичари…

Фантастичну бајку сам испричасмо.

ЛЕУТАР:НЕТ

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.