Кућа купљеног ужитка

Из књиге „Златна огрлица“ Љубише Анђелића

Мало ко од млађих Требињаца, а и оних који су послије посљедњег рата дошли, зна да је у нашем граду била јавна кућа – куплерај. Отворена је у насељу Крш, на врху тога старог кварта у Другом свјетском рату. Тачније, 1942. године. Била је у неколико стамбених објеката, које сада називају „Павиљон“. У близини наше куће. Иако сам тада имао десетак година, добро се сјећам збивања у вези те куће. Куплерај су држали Требињац Хико Кадровић и његова жена, Мађарица Етелка. За њу се причало да је некада била врсна куварица. Да је спремала јела за неке угледне политичаре Краљевине Југославије, у Београду!

У приземљу јавне куће биле су собе са бројевима на вратима и већи бар. На шанку бара, уз разна пића, био је и китњасто обликовани албум на чијим су страницама биле фотографије дјевојака у голишавим позама. Албум је био на располагању муштеријама да изаберу дјевојку са којом ће имати сексуалне односе у некој од соба. Често би се и у „живо“ појављивале дјевојке у бару. Биле су у уским хаљинама разних дезена и боја. Бацале су ужарене погледе на све стране. Одабрану из албума, често би припити муштерија одводио у „собу за љубав“. У разговору, те „даме“ ословљавале су Хика са тата, Етелку звале мама!

Као дјечак нисам разумио зашто старији масовно хрле у ту кућу? Иако ми је мајка говорила да се клоним тог мјеста, играјући се око куће успио сам једном да уђем у поплочано предворје. Да осмотрим и унутрашњост куплераја.

Посебно у ноћним сатима из града су скалинима и из правца Билећке улице до јавне куће дефиловале бројне муштерије. У почетку је било највише италијанских официра и војника, у зеленим униформама. Били су увијек бучни и расположени, жељни провода. Било је и младића из града који су, кријући се од родбине, а и познаника радо ишли према том „ратном куплерају“. Газда Хико, а посебно Етелка, мала, крхка жена, сиједе косе и увијек „живих“ очију, са својим штићеницама, дјевојкама, које су се бавиле „најстаријим занатом“, срдачно су дочекивали муштерије.

Дјевојке, које су за живот зарађивале нудећи своје тијело, дошле су у Требиње из разних крајева. Највише их је било из Славоније, Босне и Војводине. Биле су младе и лијепе. Од непрекидног рада ноћу, дјеловале су уморно. Мама Етелка је најљепшу дјевојку Лаум користила и за рекламу. Суботом, када је пазарни дан, у куповину би одлазила са Лауром, у готово провидној хаљини, испод које су се оцртавале складне облине. Дјевојка је тако била мамац за очи и „препорука“ за оне који желе посјетити куплерај.

Ни ожењени Требињци нису били имуни према јавној кући. Довијали су се на разне начине да би неопажено стигли до неке дјевојке у Кршу. Један богати занатлија из Старог града, чак се облачио у женску одјећу да би тако „маскиран“ дошао до врата куплераја. Није жалио новац да „освоји“ младу дјевојку и тако доживи промјену у свом једноличном брачном животу. Ради промјене, у куплерај су долазили и неки Дубровчани. Понекад би муштерије били и неки нижи њемачки официри.

Пред капитулацију Италије (крај 1943. године), Италијан ,,тененте“ (капетан) Марио, црнокосу, расну Розалију, одвео је из јавне куће у Дубровник са намјером да је у Италији ожени. Касније се причало да је згодни капетан послије неколико дана проведених са Розалијом у граду подно Срђа, кришом сам отпловио Јадраном према Апенинском полуострву!

Било је понекад и туча и пуцњаве у куплерају, па би спорна дјевојка, због које су се пиштољи вадили, мирила при пићу завађене љубавнике!

Да би све било у реду са здрављем дјевојака, у кућу би свакодневно долазио мали растом, у црном одијелу, доктор Рудолф Леви.

Све је тако било до почетка октобра 1944. године, када су партизани ушли у град. Са скалина, испод куће, у Билећкој улици, помало испрепадане дјевојке, поздрављале су ослободиоце. Шта је касније са њима било није се никада тачно сазнало. Причало се да су их по ослобођењу Дубровника партизани одвели у тај град. Неке од њих стрељали због пружања сексуалних услуга окупаторским војницима. Није се са сигурношћу знало да ли су тако завршиле. Хико и Етелка завршили су у сиромаштву, у једној кући испод Крша.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.