Либеку, Либеку, кад ме видиш ј*би ме

Прича је настала по истинитом догађају са малим модификацијама.

Година 1767., град Либек. Неколико дана раније стигао сам у Пруску на привремени рад и имао намјеру да останем дуже тј. да средим папире и доведем фамилију. Кажу фина земља, обећава. Оно јесте фина, али…

Тог јутра сједио сам у кафићу и пио чај. Људи около ћаскају, лагана музика са чембала у углу, баш пријатна атмосфера. Нико не гледа госте за сусједним столовима, само ја звијерам около. Хоћу да кажем – како фини људи, нису к`о наши.

У трену се на улазним вратима појави углаћен господин средњих година. Као на команду сви погледаше у њега и крену жамор. Неки су прво само устали у знак поштовања, неки притрчаше да се рукују, приђоше му и ови што су само устали. Грле га, зову за свој сто, нуде му пиће, чини ми се да је неким од узбуђења потекла вода на уста. Само ја сједим! Сконта ме конобар, сконта да нисам одавде. Приђе ми и рече да је то нови губернатор! Па што га облизују овако, зар га толико воле упитах? Такав је то народ, обичне улизице, никада не можеш знати шта мисле, а мисле само на себе. Хоће да се одмах увуку под капут новом губернатору, рече ми конобар. И губернатор се унезгодио од наглог и превеликог излива лажи.

Фуј! Која говна људска, мука ме спопаде. Зар да живим овдје, зар да дјецу одгајам овдје? Не! Идем ја натраг у земљу Немањића, у моју Херцеговину, земљу светосавску гдје су људи велики како стасом тако и поносом!

И би тако, одох и вратих се дому своме љета господњег 1767.

(Ово је текст сатиричног садржаја. Написан је без намјере да некога увриједи или омаловажи. Његова сврха је указивање на негативне трендове у друштву и искрен и необавезујући покушај утицаја на њихово исправљање)

ЛЕУТАР:НЕТ

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.