Заборављена олимпијка и лажни загрљаји Жељке Цвијановић (ВИДЕО)

Сјећате ли се спектакуларног пријема олимпијаца код предсједника РС одмах по завршетку Олимпијаде? Сјећате ли се како су уз Милорада Додика парадирали његови послушници, покушавајући се огрепсти о који бесплатан политички поен?

 Сигурно да да.

А сјећате ли се можда симпатичне дјевојке коју је наша премијерка грлила све вријеме? Татјане Ђеканович, стрељачице из Теслића? Најбоље у овом спорту у БиХ?

Не? Ништа?

Најбоље и у јуниорској и сениорској конкуренцији? Олимпијка за коју се предвиђа свијетла будућност и медаље, јер јој је тек 19 година?

Знали-не знали… Тај дан је ову младу спортискињу премијерка РС Жељка Цвијановић обасипала загрљајима, лијепим ријечима, обећањима, похвалама. Да, да… Зна Жељка и то кад треба за камере. Чак је и тражила од сниматеља и фотографа да се ти тренуци овјековјече, рекавши тад: ‘Ми из Теслића, морате нас сликати заједно. Теслићанке су се спортом више бавиле.’

И сликали су их. Најбоље погледајте сами:

На овај начин је младој Теслићанки, земљакињи Жељке Цвијановић, која се спортом бавила понајвише, остала барем успомена на тај дан кад је изгледало да је стварно неком од бездушних политичара стало до њеног успјеха.

Успомена и ништа више, јер на крају, све је то опет само политика. Гажење преко свих за фртаљ пажње и мало гласова. У овом случају, гажење оних који представљају најбоље што Република Српска има.

Знају то сви који су тај дан младим спортистима свашта обећавали. Зна то и Жељка врло добро. Плакета, загрљај, фотографија и флашица воде су све што је млада Татјана тај дан добила. Ништа више, ништа мање. А, тако је све до данас.

Тренинзи на застарјелој опреми, финансирање одлазака на такмичења, куповина опреме из џепа родитеља, лоше образовање, непостојање редовних стипендија, све је ово реалност коју проживљава млада Теслићанка.

И баш због овакве реалности и неподношљивог стања, наша најбоља стрељачица морала је да напусти своју земљу и запути се у Њемачку, не би ли добила основне услове да се бави оним у чему је прва.

Морала је да оде у земљу гдје се обећања испуњавају, труд цијени, а потенцијал и напоран рад награђују. У земљу која нема ништа слично са Републиком Српском, у земљу гдје се не завршава све на тапшању по рамену и фотографији за успомену.

„Ја сам мислила да ће се послије Олимпијаде те ствари промијенити, да ћу добити неку прилику, да останем тамо. Наставићу, наравно, да се такмичим за Босну и Херцеговину, то све стоји, али ништа није кренуло на боље, тако да сам се одлучила да ћу се преселити и да ћу тренирати негдје друго. Да не причам о опреми и пушци, то су ми све моји родитељи и спонзори купили,“ поручила је Татјана, која је била принуђена да оде код родбине у Мајнц и да се сама избори за оно што јој овдје нико неће дати, а што је својим радом и трудом одавно зарадила.

Исто као што ће и даље истим тим залагањем донијети овој земљи још више радости, која јој то не зна узвратити.

А што се тиче ових ‘несрећника’ који живе на грбачи народа и њихове жеље да устрају у намјери да прате и подрже своје олимпијце, како су то говорили, показују и примјери свих осталих младих и успјешних, које нико из власти не жели ни да погледа.

Татјана Ђукановић, Лусија Кимани, Михајло Чепркало… све су то спортисти на које је РС заборавила, понос Српке на један дан, људи који су препуштени сами себи.

А њих, ако се некад неко сјети, кад се буду дијелиле нове захвалнице и загрљаји, сјети се, јер вансеријски успјеси уз најгоре услове, ваљда су њихова дужност у овој земљи бесмисла и неправде.

 30 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.