Луд или покварен (луд и покварен)

У зло доба деведесетих имали смо обичај да екстремне националисте називамо „лудацима“. Некако се то уклапало у уобичајени начин да се освајачки и злочиначки национализам назива „националистичко лудило“. Пошто су се лудаци множили а при том јако добро пролазили у стицању положаја и иметка, једна пријатељица, не много вична политици, пожалила ми се да не разабира ко је луд а ко покварен. Тек што некога сврста у рубрику „луд“, учини јој се да није луд и пребаци га у категорију „покварењак“. Ма није луд, казала би она, покварен је до сржи.

Могло нам се причинити да су психијатри разријешили то питање. Посљедњих деценија отварали су нове категорије „менталних сметњи“, па се ту нашла и дилема „луд или покварен“. Разријешена је тако што ће тешки покварењаци моћи да се лијече, јер су сврстани у „ментални поремећај“.

Кад се погледају ставке за идентификацију обољелог од овог „психичког исклизнућа“,  оне доста тачно описују неке наше политичаре.  Међутим, они нису никакав изузетак, јер од исте бољке болују политичари широм свијета, а и у сусједним земљама. Такви су Виктор Орбан у Мађарској и италијански премијер Матео Ренци. Пошто је поремећај добио маха, обухватио је и наше политичаре, па ни по томе нисмо изузетни, како често о себи мислимо. Ради се само о нашој (провинцијалној) необавјештености да тих болесних нарциса има свуда и да их је све више међу политичарима и умјетницима. Узгред буди речено и да не би било грешке, позната је ствар да без извјесне дозе нарцисиодности нема доброг политичара или глумца, што бар донекле важи и за све умјетнике. То је напросто тако, јер се они стално огледају у јавности, непрекидно су јој пред очима, трагајући за што више таквих прилика. Онај који не воли да се приказује и не држи до допадљивости и одобравања публике, нема шта да тражи у тим професијама.

Ако их аналузирамо (данашње умјетнике и неке политичаре) видимо да је то опис прилично гадних, надуваних, арогантних и неморалних људи, од којих би се свако пристојан клонио и гледао да с њима нема ништа заједничко. Тај опис моралне ледености и самозаљубљености, препознат је још у грчком миту о Нарцису. Симптоми екстремне нарцисоидности су до скоро били дио описа појединих психијатријских обољења, а претпостављам да су и даље дио неке шире слике. Сада су ти симптоми издвојени у посебан поремећај (болест). При том се заборавља да је та „болест“ раније била идентификована као карактерно својство и потпадала под рубрику психопата (или социопата). Ријеч је о аморалним, насилним и грамзивим људима, без икакве гриже савјести, који немилосрдно газе преко лешева; по правилу су манипулативни сплеткароши, безобзирни лажови и преваранти. Та својства су најчешће била распрострањена међу делинквентном и криминалном популацијом. Овакав, тј. сличан опис карактерних својстава личности делинквента могао се наћи у свим нашим службама социјалне заштите и бивао је класификован као психопатологија. У прошлом систему инстант психологија је етикетирала делинквентне који су махом били регрутовани из сиромашних и разбијених породица. Данас се тај тип личности из одређених узрока распространио једнако и у средњој и високој класи, чији припадници могу да плате лијечење, па је из карактерних својстава личности пребачен у болест.

Тако је било и са другим пороцима, који су из категорије морално слијепих пребачени у болест. Кад се у категорију болести пребаце наркоманија и алкохолизам, то је један вид контроле и сузбијања масовног девијантног понашања. Јер, бити болестан је социјална улога, као и свака друга. Добити статус болесника значи да ћеш бити ослобођен одговорности, али мораш прихватити обавезу да се лијечиш. Када таква „обољења“ пребацимо од обичних људи на терен политичара, ствар се знатно компликује. Наиме, ако се нарцисоидна поквареност толико раширила да се мора ставити под психијатријски третман, то сигурно не важи када су у питању политичари. А о томе је ријеч, јер је „болест“ наводно и њих захватила. Док обични смртници могу бити под притиском да се лијече, таквој помоћи се не можемо надати кад су у питању политичари „обољели“ од (ауторитарног) нарцисизма. Они ће заводити грађане и уништавати друштво до миле воље. Што би се они лијечили од некакве „болести“ кад им добро иде баш зато што су „болесни“? Треба рећи и то да у политичкој ситуацији идентификовање моралне покварености политичара са болешћу није корисна ствар. Зашто? Па зато што смо их тако пардонирали, јер болесни политичар не подлијеже моралној осуди већ само политичкој, ако за њу постоје услови. Ако их нема, онда ником ништа. Болесник није одговоран за своју болест. Ако му се придаје тај статус (нема одговорности), онда се та привилегија плаћа обавезом да се болесник лијечи. Како то није могуће, онда за политичаре рубрика болести нема никаквог смисла.

Па шта је лијек за њих? Препоручује се појачана политичка конкуренција, јака опозиција, како би смијенила с власти „болесног“ вођу. Е, тога баш нема у пропалим друштвима. За разлику од друштава у кризи, као што су развијена европска друштва, која се ломе у високим температурама поремећене модерности, наше друштво је пропало и поражено. Оно је у сталној кризи. Оно иде из једне кризе у другу, из једног рата у други рат, из једне пљачке друштва у другу, из једног рушења институција у нова рушења. Оно је у перманентној самодеструкцији потрошило своје „здраве“ ресурсе. Зато није чудо што имамо министре са сумњвим дипломама. Да ли ће вођа погријешити ако не сакционише министров плагијат? Неће погријешити, јер он нема никакве циљеве, сем да се самодеструкција цјелокупног друштва настави. Проблем је и у томе што „обољели“ вођа по природи болести не подноси никакву критику и опозицију, већ користи сваку прилику да све противнике одстрани, доводећи свуда своје људе у складу са претходном провјером о њиховој апсолутној потчињености. Избацивање из строја, посебно из државних служби, свега што је стручно, поштено и вриједно, а то траје годинама (сада се само укуцавају посљедњи ексери у сандук), омогућава нашем нарцисоидном вођи да му рејтинг расте и када нема никакве резултате. То га разликује од нарцисоидног Виктора Орбана и Мађарској или Пиночеа у Чилеу, али су ови имали успјеха у економији. Нашем вођи драматично падају сви економски показатељи, и у другим областима је слична ситуација, али популарност расте! Да ли је ово само привремени феномен, или наш изузетак од правила, остаје да се види.

Други проблем исте ствари која отежава нашу ситуацију је историјат ове болести. Претходног нарцисоидног болесника смјенио је још тежи болесник од исте болести. Нарцисоидна поквареност је изгледа толико узела маха, да се сада као кључно питање поставља – гдје наћи незаражене. Пошто је опет тако страшно и ситуација је катастрофална, чују се исти гласови да се створи некаква опозиција, како год зна и умије, како бисмо се отарасили постојећег болесника. Дај шта даш, нека дође ко хоће, само да овај оде.

Поставља се питање да ли опет морамо кренути истим погрешним путем, већ испробаним? Посљедњи избори су показали да многи не прихватају „дај шта даш“ варијанту. Умјесто таквих спасилаца, треба развити неки бољи и тананији осјећај за преостале енклаве политички здравијих шанси. Питате а ко је то? Нико у цјелини, али таквих људи има у разним странкама, а неки су се афирмисали на сајтовима и друштвеним мрежама. Тест да располажу здравим разумом мора бити недостатак главног симптома болести, а то је нарцисоидна тј. лудачка поквареност. Да смијеш одмах да кажеш, хеј стани мало, а да ти не оде глава. Можда се такви удруже и избаце заражене као главну ставку свог програма. Слаба је то нада, али то није немогуће под условом да освијетлимо феномен наше колективне пропасти.

ЛЕУТАР:НЕТ

 40 

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.