Вођа

Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вриједе докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и дјеца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бијели свијет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живјети.

Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Гдје и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени вјерујете да је то било негдје и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам цијелу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо вјерујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негдје и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.

Слушаоци блиједа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвјесног погледа, са рукама под појасом, као да оживјеше на ове мудре ријечи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском предјелу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.

– Тако је, тако је… – зашушташе изнемогли гласови са свију страна.

– Је ли б-л-и-з-у? – чу се развучен шапат из једног угла.

– Браћо! – отпоче опет један говорити мало јачим гласом. – Ми морамо одмах послушати овај приједлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сијали, али наиђу бујице па снесу и сјеме и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вјечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?… Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, гдје ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.

– Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живјети не може! – зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.

– Станите, браћо, куда ћете? – и опет ће онај први говорник. – Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе мјесто да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.

– Да изаберемо, одмах да изаберемо!… – чу се са свију страна.

Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.

– Браћо! – истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. – Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смио са својом дјецом повјерити ниједноме овдје на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос сједи у хладу крај пута?

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мјерити од главе до пете.

Човјек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, сједи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.

– Јуче сам ја видио овога истог човјека са једним дјечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.

– Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја цијеним, изгледа да је врло паметан човјек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умијешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена сједи самцат и само ћути.

– Дабогме, ћути човјек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! – закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.

Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свијет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.

Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнијети побуде збора и своје биједне прилике и умолити га да се прими за вођу.

Отидоше она десеторица, поклонише се смијерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о биједном стању у коме се налазе, и заврши овако:

– То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш биједе. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?

Мудри странац за све вријеме тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и – мисли. Кад се говор заврши, он не мијењајући положај кратко и лагано проциједи кроза зубе:

– Хоћу!

– Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?

– Можете! – продужи мудри странац не дижући главе.

Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни ријечи.

Саопштише збору срећан успјех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човјеку.

– Није се ни макао с мјеста, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је двије ријечи проговорио.

– Прави мудрац!… Ријетка памет!… – повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бијаше тврдо увјерен у успјех поред таквог вође, да га ништа на свијету не би могло разувјерити.

И тако на збору би сад утврђено да се крену још сјутра зором.

*

Сјутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од двије стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште.

Тужно је погледати ту масу биједног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике биједе и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разњежили и вичу:

– Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?

А и они би сами чисто хтјели да цео тај проклети крај и оне биједне кућице понесу, да се може како, са собом.

Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и дјеца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по двије вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дјечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни ријечи да проговори, као да га се цијела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!

Он једнако сједи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:

– Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човјека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!

– То је памет, мој брате! Само ћути, ријечи још није проговорио! – рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.

– Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човјек, разумије се, па само ћути и нешто мисли!… – додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.

– Па није ни лако водити оволики свијет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! – опет ће први.

Дође вријеме поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присјетио да пође с њима, али како никог не бијаше, није се могло даље оклијевати.

– Хоћемо ли кренути? – питају вођу.

Он устаде без ријечи.

Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност.

Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:

– Живио!

Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.

– Шта ћемо? – питају.

Он ћути.

– Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човјек даје штапом знак шта треба радити! – викнуше они што су уз вођу.

– Ено врата, ено врата – вичу дјеца и показују врата која су остала на противној страни.

– Пссст, мир, дјецо!

– Будитебокснама, што се чини! – крсте се неке жене.

– Ни ријечи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!

За тили часак пуче плот као да га није било.

Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лијево, то десно. Стоје сви.

– Па шта је сад опет? – вичу они позади.

– Да се пробија трњак! – викнуше опет они уз вођу.

– Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! – вичу дјеца, па и многи људи из позадине.

– Ето пута, ето пута! – ругају се гњевно они уз вођу. – А ко ли зна куд води, слијепци једни? Не могу сви заповиједати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!

Навалише проваљивати.

– А јаој! – завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

– Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успјети! – одговарају на то најодважнији.

Пробише послије многих напора трњак и пођоше даље.

Ишли су неко кратко вријеме и наиђоше на неке врљике.

Обалише и њих па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понио сува хљеба и нешто мало смока уз хљеб, понеко само хљеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хљеба није имао. Дао бог још љетње вријеме те се бар гдјегдје нађе која воћка.

Први дан тако пређоше мало, а осјећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не бијаше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по лијевом оку, те је превила влажну крпу; једно дијете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, привили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а дјеца ко дјеца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.

На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек – има човјек и среће.

На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети ријеч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:

– Браћо! – поче он. – Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успјешно водио!…

– Сјутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!… – прогунђа љутито она жена.

– А јаој, нога! – продера се чича, ослобођен том примједбом женином.

Дјеца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле ријечи говорникове.

– Јест, изгубићеш друго око! – плану говорник. – Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје дјеце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?

– Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! – чуше се гласови са свију страна.

– Коме се, браћо, не иде – опет ће говорник – нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.

– Сви ћемо, сви за њим док нас траје.

Вођа је ћутао.

Људи га опет узеше загледати и шапутати:

– Само ћути и мисли!

– Мудар човјек!

– Гле, какво је њему чело!

– И намрштен једнако.

– Озбиљан!

– Куражан је, види се по њему.

– Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.

*

Тако прође први дан, а са истим успјехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.

– Помрли би да су и у кући сједили, акамоли на путу! – рекао је онај говорник, те охрабрио свијет да иде даље. Неколико мање дјеце од године-двије дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтио, а и жалост је мања што су дјеца мања.

– То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе дјецу кад приспију за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што прије, јер мање и жалости! – тјешио је опет онај говорник.

Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцијепали, па им висе дроњци с одјела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напријед се мора.

Једног дана се деси нешто важније.

Вођа иде напријед, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна гдје су. Опште је мишљење да су издали и побјегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свијет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смјело ни корачити напријед. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напријед лупкајући штапом пред собом то лијево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промјене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу блиједи као крпа, а нико не смије ни ријечи да примијети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огријешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бјежати.

– Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата ријеч? Ми морамо напријед за овим мудрим човјеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напријед за њим! Ово је највећа, али можда и посљедња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама намијенио! Напријед само, јер без жртава нема ничега! – тако изговори онај говорник и коракну два корака напријед те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.

Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човјек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човјечји живот. Вођа је имао ријетку срећу па се при паду задржао, као и увијек, на неком џбуну те се није повриједио, а успио је да се полако искобеља и изиђе на обалу.

Док се доље разлијегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сиђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доље угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.

Који су се срећније скотрљали и зауставили се гдје на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попријеко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!

Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг.

Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.

Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а цијелим путем се мјесто разговора чује кукање и јечање.

Сад више бијаху наказе него људи. Иду на штакама, објесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтјели приносити нове жртве, нису могли, јер на тијелу готово и не бијаше мјеста за нове ране и убој.

Изгубили су већ и вјеру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!

Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.

– А јаој, нога!… А јаој, мајко моја, рука!… А јаој! – разлијеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.

*

Кад је свануло, а вођа сједи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промјене.

Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предио непознат, брдовит, го камен, а пута нигдје. Још прије два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.

Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:

– Куда ћемо?

Вођа ћути.

– Куда нас водиш и гдје си нас довео? Ми се теби повјерисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Двије стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

– Па зар нисте сви на броју? – проциједи вођа не дижући главе.

– Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.

– Не могу да погледам!…

– Зашто?!

– Слијеп сам!

Настаде тајац.

– Јеси ли у путу вид изгубио?

– Ја сам се и родио слијеп.

Она тројица оборише очајно главе.

Јесењи вјетар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлијеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.

Она се тројица згледаше у смртном страху.

– Куда ћемо сад? – проциједи један гробним гласом.

– Не знамо!

Радоје Домановић
Београд, 1901. год.

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.