Ako se povučemo i sve im prepustimo, ostaće nam samo siledžije i tišina

Getting your Trinity Audio player ready...

Ostaće siledžije i tišina.

Ovo je, po svemu sudeći, fajront, završno dobrojavanje za ovaj saziv NSRS. Iza njih ostaje samo zadah nasilja čopora nad manjinom. Bilo je mučno za želudac gledati taj teror odozgo nad onim rijetkim opozicionarima koji još uvijek dišu. Gledao sam te prenose samo kad sam morao.

Sjetite se samo cirkusa i kako je počelo prije četiri godine. Prekjuče je obezbjeđenje Vukanovića izbacilo pod polugom, izvrnuli su mu ruku. Izbacili su ga kao zadnjeg klošara pred zatvaranje birtije, a ne čovjeka kojeg je birao narod.

Čista, sirova jeza kad shvatiš kako gledaju na sve nas koji ne mislimo isto kao oni.

Ispred zgrade ovog saziva Skupštine ljutiti Dodik je huškao rulju na tri novinske redakcije koje mu kvare san, dok ga je u tome jarcao Zmaj od Šipova.

Svjetinu, po dobrom starom običaju, savršeno boli uvo, kao da joj se ovo sranje ne dešava, i to u facu.

Tup pogled i ravna linija.

I baš zato, i ovakvu kabadahijsku, odrođenu Skupštinu, treba zaboraviti što prije.

Ali postoji jedan jedini razlog zašto ovo pišem.

Jedna stvar koja se ne smije zaboraviti. U tom i takvom blatu sjedili su poslanici Zaga Grahovac i Đorđe Vučinić, iz Pokreta za pravdu i red.

Dvoje mladih, čistih, nekupljenih ljudi. U onoj ustajaloj sali, u kojoj više poslanika ćuti nego li govori, vodili su hrabre, britke i šaljive diskusije, bacajući ljudskost, zdrav razum i humor pravo u lice hijenama koje i treba ismijavati. U tim rijetkim trenucima, dali su nam obris onoga što bi ta zgrada zaista trebalo da bude, zadnja linija odbrane slabih od čopora na vlasti.

Ako nam je iole stalo do ovog komada zemlje, moramo se prvo dobro potući sa samim sobom i beznađem u sebi, a onda se boriti da Zaga i Đorđe, i ljudi iskovani od istog čestitog materijala, a ima ih, ne serite da ih nema, uđu i ostanu tu i u narednom mandatu. Glasajte za imena, liste su otvorene, za nove, ne izlizane političke kameleone.

Jer ako se povučemo i sve im prepustimo, ostaće nam samo siledžije, poluge i hrakanje.

Ostaće siledžije i tišina.

Piše: Aleksandar Trifunović