Džeronimo: Poslednji vođa Indijanaca koji se predao „belim ljudima”

Za kratko vreme ova banda je brojala više od 150 ratnika na čelu sa Viktoriom. Tokom sledeće godine, on je upadao na teritorije širom zapadnog Teksasa i istočnog Novog Meksika.

Često se borio sa američkim i meksičkim trupama, tako da je do oktobra 1880. godine njegova grupa bila značajno istrošena, iscrpljena i bez zaliha hrane, municije i bez fizičke snage za borbu.

Tako je 15. oktobra odred meksičkih vojnika iznenada napao logor Apača i nakon jednodnevne borbe pobio polovinu Indijanaca, a među ubijenima se našao i sam Viktorio. Preostali Apači su se predali.

Džeronimo i njegove borbe

Svega deset meseci kasnije, avgusta 1881. godine, Kojale, među belcima poznatiji kao Džeronimo, zajedno sa 75 sledbenika, napušta San Karlos i kreće u lutanje selima u blizini meksičke granice.

Prezirao je rezervat koji je napustio i njegove neljudske uslove i napore koji je biro zadužen za ovaj narod ulagao kako bi transformisao Apače u poljoprivrednike, ali i u zamenu njihove duhovnosti i verovanja hrišćanstvom.

Tačka preloma i odlaska iz rezervata dogodila se 1881. godine kada su vojnici ubili jednog od svetih ljudi Apača, pogrešno misleći da je pozivao na pobunu, dok se on samo molio.

Džeronimo i njegovi sledbenici živeli su od zemlje i njenih plodova, ali i od upada u udaljena naselja, oslobođeni od ograničenja nametnutih od belaca i života kojim su ranije živeli.

U proleće 1882. godine, Džeronimo i njegovi ratnici vratili su se u San Karlos dovoljno dugo da okupe nekoliko stotina Apača koji su takođe želeli da pobegnu iz rezervata.

Vojnici, raspoređeni u obližnja utvrđenja, progonili su Indijance i na taj način primorali Džeronima da više puta menja smer kretanja u pokušaju da zavara trag i prevari vojnike.

U septembru se u životima Apača pojavljuje i general Kruk koji preuzima komandu nad regijom. Apači su ga nazvali „Sivom lisice” i bio je poštovan sa njihove strane, baš kao što je i on poštovao Džeronima i njegovu iskrenost i borbenu veštinu.

Kruk je poslao okvirno oko 5.000 svojih vojnika i Apači izviđača u polja, sa ciljem da pronađe Džeronima, čime je lov na njegovu grupu otpočeo. Džeronimo i njegova grupa postavili su svoju bazu u meksičkoj Sijera Madre i odatle su odlazili u pljačkaške pohode na obe strane granice.

Izviđači „Sive lisice” locirali su odbegle Indijance, a Kruk je izrazio želju da razgovara sa svakim od Apači vođa. Tokom nedelja koje su usledile, pojedini lideri iz bande kojoj je pripadao Džeronimo pristali su na Krukov poziv na mir, kao i na uverenje da će biti izvršene pormene u San Karlosu.

Međutim, Džeronimo nije verovao „belim ljudima” i nastavio je svoj otpor sve do momenta dok nije shvatio da njegov narod može preživeti samo u okvirima rezervata. „Predajemo se” rekao je Kruku „Radi sa nama šta hoćeš. Nekada sam se kretao kao vetar. Sada se predajem tebi i to je sve.”

Vratio se u rezervat, ali vremenom se pokazalo da se uslovi nisu ni najmanje promenili na bolje. Tokom maja 1885. godine, on i još 135 Apača ponovo napuštaju San Karlos i ponovo odlaze u Sijera Madre.

„Bili smo nesmotreni u toku svog života” rekao je Džeronimo „Osećali smo da je ruka svakog čoveka protiv nas. Ako bismo se vratili u rezervat, bili bismo zatvoreni i ubijeni. Ako bismo ostali u Meksiku, nastavili bi da šalju vojnike da se bore protiv nas. Zato nismo marili za druge i nismo tražili usluge, milostinju.”

Upravo se i desilo onako kako je Džeronimo opisao. Upadi koje su vršili kako bi sebi obezbedili zalihe hrane privukli su pažnju vojsci. Krukov neuspeh da zadrži Džeronima u okviru rezervata, rezultirao je njegovim uklanjanjem sa položaja generala.

Predaja i smrt

Generala Kruka zamenjuje tek unapređeni general Nelson Majls. Nastavljena je vojna potraga, trošeći ratnike iz redova Apača i smanjujući njihov broj u čestim okršajima.

Konačno, 4. septembra 1886. godine, Džeronimo je Majlsu poručio da je spreman da se preda kako bi sačuvao živote onih koji su ga pratili. U kanjonu koji je poznat pod nazivom „Kanjon kostura” u Arizoni, Apači su se predali vojsci. Džeronimo je bio poslednji poglavica Indijanaca koji se predao vojsci SAD.

Radije nego da Džeronima vrate u San Karlos, Vašington je zahtevao uklanjanje njega i njegovih ratnika i smeštanje u Fort Pikens na Floridi.

Godinama kasnije, dok je još uvek bio zatvoren, Džeronimo je rekao: „Po mom mišljenju, nema klime ni tla jednakog onom u Arizoni. To je moja zemlja, moj dom, zemlja mojih očeva u koju sada tražim da mi se omogući povratak. Želim da tamo provedem svoje poslednje dane i da budem sahranjen među tim planinama. Ukoliko bi ovo bilo moguće učiniti, mislim da bih mogao zaboraviti sve nepravde koje sam ikada pretrpeo”. Džeronimo nikada više nije video svoju otadžbinu.

Iako je bio tretiran kao zatvorenih, dobio je priliku da jaše na inauguraciji Teodora Ruzvelta.

Februara 1909. godine, Džeronimo, zbačen sa konja dok je jahao ka kući, na hladnoći provodi celu noć dok ga prijatelj nije pronašao i podigao, tada već izuzetno bolesnog. Preminuo je od upale pluća 17. februara 1909. godine kao zatvorenik.

Na smrtnoj postelji priznao je svom nećaku da se kaje zbog svoje odluke da se preda. Prema pojedinim izvorima, njegove poslednje reči bile su: „Nisam se trebao predati. Trebao sam se boriti dok nisam bio poslednji čovek koji je živ.” Sahranjen je u Fort Silu u Oklahomi na groplju sa ostalim saborcima iz plemena Apače.

Šta je bilo posle?

Napadi Viktoria i Džeronima predstavljali su poslednji dah Indijanaca u oružanom otporu protiv života u rezervatima, a ono što će nakon njih uslediti, „Ples duhova”, mesijanski pokret koji se pojavio među Indijancima, bio je završni čin otovrenog duhovnog otpora.

Reformisti sa istoka, Ministarstvo unutrašnjih poslova i kongresni lideri videli su ove napore kao neizbežne nalete na putu ka amerikanizaciji. Međutim, ove su nevolje primorale reformatore i vladine zvaničnike da prilagode svoje razmišljanje, podese pojedine programe i da agresivnije naglase druge opcije.

Džeronimo je jednom prilikom rekao: „Vojnici nikada nisu objašnjavali vladi kada bi bila učinjena neka nepravda Indijancu, ali su ih uvek obaveštavali o nedelima Indijanaca.”

Izvor: Danas