Džeronimo: Poslednji vođa Indijanaca koji se predao „belim ljudima”

Od dolaska evropskih naroda na tlo Amerike sve se promenilo. Prvi na udaru bili su upravo Indijanci, prvobitna plemena koja su naseljavala kontinent kasnije nazvan Amerika. Iako su brojna imena iz ovog plemena i do danas ostala poznata, Džeronimo je za sebe osigurao posebno mesto na stranicama istorije ove zemlje.

Pravog imena Kojale, „Onaj koji zeva”, a „belim ljudima” poznatiji kao Džeronimo, rođen je u Arizoni, na reci Hila. Sebe nije smatrao za poglavicu, već za vrača i jednog od istaknutih vođa apačkog plemena Čirikava. Ime Džeronimo dobio je jer je izvršio pokolj nad Meksikancima na praznik Svetog Jeronima.

Smatra se da je bio poslednji pripadnik grupe Bedonkohe, podvrste plemena Apača. Apači predstavljaju nekoliko kulturno povezanih grupa indijanskih plemena, prvih stanovnika američkog kontinenta, a poreklo konkretno ovog plemena potiče iz jugozapadnih delova današnjih Sjedinjenih Američkih Država.

Kao veliko svedočanstvo vremena u kom je živeo i načina na koji je razmišljao, iza njega ostala je knjiga o njegovom životu. Iako je bio gotovo u potpunosti nepismen, za ovakvu priliku imao je pomoć, ali i publiku.

Džeronimo je uz pomoć S. M. Bareta uspeo da usmenu istoriju pretoči u pismenu biografiju koja i danas služi kao jedno od važnijih dela koje se bavi problematikom „crvenih ljudi”. Knjiga je sastavljana tokom 1905. godine dok je Džeronimo držan kao američki ratni zarobljenik u Fort Silu u Oklahomi, a nosi naziv „Džeronimova životna priča” (prim. prev).

Kontekst životne situacije u kojoj su se našli Indijanci

Agonija života u rezervatu bila je rezultat stanja koje je podrazumevalo više od puke materijalne oskudice. Zatvorenost rezervata je dovodila kod Indijanaca do preloma u shvatanju istorije i njihovog identiteta.

Kao najbolji opis i svojevrstan kontekst životne situacije u kojoj su se našli Indijanci i Džeronimo sa njima, moga bi poslužiti citat poglavice Vašaki koji je na vrlo slikovit način dočarao osećaj iznenada ograničenog života.

„Beli čovek, koji poseduje čitavu ovu prostranu zemlju od mora do mora, koji luta preko nje sa zadovoljstvom i živi tamo gde mu se sviđa, ne može znati grč koji osećamo na ovom malom mestu, a sve sa sećanjem na činjenice koje nikada neće umreti, činjenice koje znate kao i mi – svaka noga onoga što zovete Amerikom do skoro je pripadala Crvenom čoveku. Mi smo saterani u ćoškove poput krvnih zatvorenika, a gledaju nas ljudi sa oružjem i željom više nego ikada da nas ubiju. ”

Vašaki se žalio i na činjenicu da su starosedeoci Amerike postali samo „žalosni ostaci” plemena nekada velikih i moćnih, a da njihovi životi sada zavise od vladinih rešenja različitih pitanja (dostupnost alata, hrane, slobode) koja su donosili ljudi iz Vašingtona.

„Znajući sve ovo” zaključio je „da li se pitate, gospodine, da li smo puni očaja i razmišljamo li se osvetiti? ”

Usled decenija sukoba između Apača i Meksikanaca, kao i Apača i Sjedinjenih Američkih Država, ovaj narod je pronalazio različite načine kako bi obezbedio svoj opstanak, najčešće se odlučujući na različite prepade i upade.

Tokom takvih pohoda, krali su stoku, hranu, pljačkali su i uzimali sve što bi im pomoglo u borbi za sopstvenu egzistenciju, ali nisu prezali ni od mučenja i ubijanja svakoga ko bi im se eventualno našao na putu.

Nisu ni protivnici sedeli skrštenih ruku. Meksikanci i Amerikanci odgovarali su napadima na Apače, a nisu bili ni ništa manje nasilni. Često su na meti tih napada bili pojedinačni neprijatelji, pažljivo identifikovani, iz redova Apači plemena.

Pljačke i odmazde napajale su vatru osvetničkog rata koji je odjekivao među ovim narodima. Od 1850. do 1886. godine, Džeronimo, kao i druge vođe Apača, izvodili su napade, ali motivi su se razlikovali od čoveka do čoveka.

Džeronimo je bio vođen željom da se osveti za ubistvo svoje porodice, koja je stradala od strane meksičkih vojnika, a o brutalnostima koje su ga zadesile tokom života sačuvao je priče, kasnije pretvorene u knjigu, kojima nije bilo premca čak ni kod savremenika. Osim žene i troje dece, ubili su mu i majku.

Glavnu karakteristiku njegove ličnosti predstavljala je njegova borbena sposobnost koja se protezala preko 30 godina.

Mnogi iz njegovog plemena Čirikava prema njemu su gajili različita osećanja. Iako poštovan kao vešt i efikasan vođa u prepadima i ratovima, nije bio preterano voljen od strane svog naroda.

Glavni razlog za takav odnos plemena prema Džeronimu ležao je u zabrinutosti zbog njegove odluke da ne popusti pred zahtevima američke vlade što je navelo neke Apače da se plaše američkog odgovora na svojevrstan „osećaj indijanskog nacionalizma”.

Ipak, Apači su bili u strahu od Džeronimovih „moći” koje im je on demonstrirao u nekolicini različitih prilika. Ove moći su ukazale drugim Apačima da je Džeronimo imao natprirodne darove koje je mogao koristiti za dobro ili zlo.

Prema različitim svedočenjima ljudi iz njegovog okruženja, mogao je da postane svestan udaljenih događaja u momentu kada su se oni dešavali, ali je bio i u stanju da predvidi događaje koji su se kasnije zaista odigrali. O njemu je kružio mit da ga meci ne mogu ubiti.

Šta se dešavalo pre pojavljivanja Džeronima?

Godine 1876. otvoren je rezervat San Karlos na reci Hila u Arizoni i planirano je da bude veliki rezervat u kom bi boravili svi Indijanci iz Apači plemena.

Reformatori su se nadali da bi koncentracija plemena na jednom mestu doprinela ne samo naseljavanju belaca bez straha od rata, već i kao centar za Indijance u kojima bi uspešno savladali način funkcionisanja „belog sveta”.

Pored učenja, farmi i uzgoja stoke, Apači bi bili školovani na engleskom jeziku, ali bi ih učili i o građanskim tekovinama i približavali bi im hrišćanstvo. Na kraju bi Indijanci, posebno deca, odbacili svoj identitet Apača i postali bi „pravi” Amerikanci. Džeronimo je i prešao u hrišćanstvo, ali su ga zbog kockanja izbacili iz Crkve.

Grupe Apača su se ubrzo pod silom preselile u San Karlos, a među njima je bila i banda, među Indijancima poznatog, Viktoria. Krajem sedamdesetih godina, on je već stekao reputaciju ratnika.

Dobro je razumeo plimu migracije belaca i stepen ugroženosti opstanka Indijanaca. „Ja i moji ljudi želimo mir”, rekao je 1863. godine. „Nemamo mnogo hrane i odeće za naše porodice. Želimo trajni mir. Želeli bismo da živimo u svojoj zemlji i otići ćemo u rezervat.”

Tokom decenije koja je usledila, Viktorio i njegovi ljudi su često bili preseljavani iz jednog u drugi rezervat, svaki put sa obećanjem da će uslovi biti bolji, ali i da ih više neće pomerati. Njihovo prisilno preseljenje u San Karlos privelo je Viktoriovo strpljenje kraju.

Po svemu sudeći, ovaj rezervat nije zadovoljavao ni minimume osnovnih uslova za život. „Nije bilo ničega osim kaktusa, zvečarki, vrućine, stena i insekata. Nema jestivih biljaka. Mnogi naši ljudi umrli su od gladi.” Ni sukob među samim Indijancima nije bio stran. Jedino važno, beznađe je zarazilo ovaj narod.

Viktorio je odbio da ostane u rezervatu. Krajem leta 1879. godine on i njegovi sledbenici napuštaju San Karlos rešeni da pronađu novi dom gde bi mogli živeti po starom ili umreti.

Nakon jednog okršaja koji se dogodio 4. septembra iste godine, u koji se uključio i Viktorio, vest o istom brzo je stigla do San Karlosa, a veliki broj Apača je napustio rezervat i pridružio se Viktoriovoj grupi koja je svakim danom rasla.

Nastavak na sljedećoj strani: