Morah danas u Foču, ko biva na kontrolu neku u bolnicu.
Ja sam Bogu fala dobro, no đeca me natjeraše. Oboje su u Kanadi, nisam ih vidio 9 godina. Dođoh iz Danića u Gacko, pa da odmorim malo.
Pijačni dan.
Te okusi malo sira, malo kajmaka. Ali kad dođoh do rakije Avtovčanke ne mogoh stati dok pare za kartu ne potroših. Od srca da ti kažem, tužan sam. Što no ima riječ, propio se, od želje za đecom i unucima.
Nego, kad već popih kartu, ja stani da stopiram. Staće neko. Tako i bi.
Kako uđoh u kola, preporodih se. Presijava se sve, miriše mi na moj prvi kožni kaiš. Sic, da oprostiš ko da me masira po dupetu kako je udobno. Ja čim ugledah pred sobom ekran nekakav, priupitah momče što me vozi, može li se nazvat za Kanadu. Tako ja i kući vidim đecu i unuke preko kamere, i čujem ih.
Momče mi se nasmija veli: „Ne može đede ovo je navigacija“. A ja njemu: „Učini đedu svome pa mi ih onda navij“. On nešto smrmlja i naljeva se nekim napitkom. Jednom dvaput pinu, kad spustiše se prozori. Vjerovali li mi ili ne, baci kroz prozor limenku. Nemadoh kad da progovorim, on i drugu bocu, pa kesu, pa opet limenku. Ukočio sam se tako mi godina mojih (a imam ih mnogo). Vrisnuh ja: „STOJ“!
Zakoči naglo momče, a ja dreknuh ko neko zdrav zub iz glave da mi čupa:
„Bog ti pamet prosvijetlio sinko, šta učini ovo“, on će meni: „Aj đede iskuliraj“.
Ne razumjeh ga najbolje nego izlećeh iz auta nazad da to pokupim. On mi reče da sam lud i ko furija projuri.
Sve mi suze udarile, a teške ko olovo. Zaobilaze me auta, ja kupim sve i još šta bi, koliko je moglo u ruke.
Krenuh naprijed, pa dokle mognem, nek sam lud i pijan i svakav. Neka crknem, neće niko zadugo.
Priroda je dijete i djelo Božije. Ako ja budem čuvao njegovo, i on će moju đecu, i ne samo moju nego našu.
A znam da nam je više đece po svijetu n’o na zemlji đe su rasla. Čuvaj ih Bože, a nama oprosti.
Grubačić M. Preuzeto sa: Gatački vremeplov
Ostavi komentar