Nobel za radnike “Namenske”: Za bezličnost, bezljudskost i beskarakternost

Kada neko u jednoj rečenici bude negde i nekada želeo da opiše tajnu vlasti Aleksandra Vučića, citiraće reči oca Milivojevića ispred suda u Ivanjici, kada je pre neki dan pun gorčine rekao: “Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera”.

Bio je, dakle, treći oktobar 2019, čovek do čoveka iz Lučana, karakter do karaktera iz Lučana, takvih ukupno 800 komada, krenuli tog dana u Ivanjicu, gde se nalazi nadležni sud, da podrže direktora fabrike baruta i da ne podrže pokojnog kolegu, zato što postoji verovanje u srpskom narodu da mnogo veću vajdu možeš imati od podrške živom direktoru nego mrtvom kolegi.

– Neće kolega da zameri, bog da mu dušu prosti – žvajznuli su izjutra po jednu s nogu, pa krenuli ka Ivanjici.

I, kad smo već kod baruta, umalo tog dana nisu dobili Nobela, jer je to prvi put u nauci da se na jednom mestu okupila tolika bezlična, bezljudska i beskarakterna masa ličnosti, ljudi i karaktera.

Jedan obukao najbolje odelo koje ima, ono takozvano “i crkveno i mrtveno”, jer ne ide se svaki dan u Ivanjicu da podržiš direktora fabrike baruta i da te tom veselom prigodom snima televizija. Taj u “crkvenom i mrtvenom” odelu još je na rever okačio nekakav orden, dobijen valjda jer je doživeo penziju u fabrici baruta, pa stao pred kameru lokalne ivanjičke televizije, pokraj suda u Ivanjici, i objasnio situaciju doslovno: “Došli smo da damo podršku direktoru. To je ličnost svetska. Najviša priznanja u Srbiji, Jugoslaviji i Evropi ima, i takvom čoveku ne sme sud da sudi koji je najpoznatija i najcenjenija ličnost za proizvodnju baruta za naoružanje vojnih oprema Evrope, Srbije, svih zemalja. I neko je našao za shodno da takvog čoveka omalovažava koji nije kriv ni za dlaku.”

Direktor, ličnost svetska, najpoznatija i najcenjenija ličnost za proizvodnju baruta svih zemalja, dobio je zatim aplauz na otvorenoj sceni, a onda se masa okrenula ka roditeljima i sestri Milomira Milivojevića, mladića poginulog u fabrici baruta, zbog čije pogibije se sudi direktoru, i nasrnula na njih… Vikali im “Sram vas bilo!”, “Jajare!”, te sve zgodno za takvu prigodu što im je palo na pamet, jer su onakog čoveka & ličnost našli da omalovažavaju, a on nije kriv ni za dlaku.

Sestra i majka su plakale. Otac im je rekao onu istorijsku rečenicu, onu koja opisuje epohu kada su postojali ljudi koji ne znaju tačno zašto su negde došli dok im ne jave, jedino znaju da je to dobro za njih.

Vratili su se posle, njih svih 800, nazad u onu svoju varošicu i uveče legli da spavaju ko da ništa nije bilo. Najvažnije u životu je da mirno spavaš.

Izvor: Nedeljnik