Vladimir Kostić o eliti, aktivizmu, demokratiji: Zašto su intelektualci potrebni?

U odluci da se odazovem molbi da na ovu temu napišem autorski test, pristao sam iz uverenja da nisam u konfliktu interesa: sebe ne smatram ni dovoljno obrazovanim, ni dovoljno kreativnim, a posebno ne hrabrim, da bih se doživeo intelektualcem. Međutim, čini mi se da posle 65 godina života, koji definitivno i bez moje volje nije bio dosadan, imam dovoljno iskustva da mogu da sagledam njihov značaj i šta bi se dogodilo sa mentalnim ekološkim sistemom civilizacije u slučaju njihovog eventualnog nestanka. Jer, uprkos mutacijama i prilagođavanjima, intelektualci su danas ozbiljno ugrožena vrsta.

TTG

Određena dešavanja u svetu oko nas, ali i među nama samima, ubedljivo prete da bi 21. vek mogao biti označen kao „vek populizma“. Antiintelektualna klima, koja više i ne pokušava da se prikrije, pogoduje razvoju grotesknih misaonih plodova, ne i bez izvesne humornosti. Na primer, svedoci smo eskalacije i svojevrsne gorljivosti na različitim stranama u prikupljanju potpisa intelektualaca na apelima ili tekstovima podrške (intelektualac je ovde obično standardizovana merna jedinica ubedljivosti). Pobednik je, pretpostavljam, onaj ko skupi više takvih jedinica. Ne negiram ovakav način iskazivanja stava (naprotiv!), ali se bojim da prevelika učestalost istog obrasca šteti poruci. Drugo, intelektualizam kao ubogi plod intelektualaca rangira se po principu sportskih takmičenja: intelektualac broj 1, intelektualac broj 2, itd., kao da se redosled intelektualaca može zasnivati na merenju nekih vremena ili visini lestvice.

Konačno, ma koliko će neko to doživeti kao moj neuspešni pokušaj duhovitosti, poznajem neke pametne i izuzetno obrazovane osobe koje su se izvanredno izveštile u prikrivanju svog intelektualizma, glumeći „vedre likove“ ili persone bez greha apstraktnog mišljenja, poput mog prijatelja, vrhunskog intelektualca na koga su u proteklim nedeljama pokrenuta brojna klizišta, koji u kafani teatralno čita sportske strane, mada pouzdano znam da ga one ne interesuju. Bojim se da bar deo intelektualaca prelazi na ilegalni rad.

Noam Čomski, živi arhetip intelektualca aktiviste, sa setom konstatuje da je termin „intelektualac“ čudna kategorija. Još iz Biblije znamo da oni koji imaju smelosti da govore i deluju nezavisno i kritički, loše prolaze (setite se samo sudbina znanih i neznanih proroka). U staroj Grčkoj, 339. godine pre nove ere, Sokrat, optužen da kvari mladež i poriče moć bogova, mirno, okružen uplakanim učenicima, ispija otrov od kukute, „toliko svoj, da ne liči ni na koga…“. S pravom ili ne, moderno poimanje pojma intelektualca vezuje se za aferu Drajfus, kada je i Emil Zola nakon svog „J“ bio primoran da ode u Englesku, praćen besom besmrtnika iz Francuske akademije.

ČESTO SE GOTOVO REFLEKSNO POJAM INTELEKTUALCA KOJI „GOVORI ISTINU“ I „RAZOTKRIVA LAŽI VLASTI“ POVEZUJE SA POJMOM OPOZICIONOG DELOVANJA, ALI TO DEFINITIVNO NIJE PRAVILO

Ali, posle svega, šta je to intelektualac?

Luis Kozer primećuje da je malo modernih termina toliko neprecizno kao termin „intelektualac“. U varljivoj senci pretpostavljene moralne misije nalazi se i danas uzvišeno određivanje tog pojma kao osobe koja „(1) ima duboku zabrinutost za pitanja od javnog značaja; (2) ima osećaj lične odgovornost za državu; (3) sklon je sagledavanju političkih i društvenih pitanja kroz prizmu moralnosti; (4) smatra se obaveznim da zahteva konačne logične zaključke; i (5) ubeđen je da je nešto krenulo pogrešnim putem i zahteva popravku“ (Konfino, 1972). Dalja razmatranja ovog pojma ipak se karakterišu izostankom celovite definicije, sem većinskog stava da se radi o dobro obrazovanim pojedincima.

Početkom 20. veka postavljeno je i pitanje da li pored osoba iz društveno-humanističkih oblasti u tu grupu spadaju i oni iz prirodnih, tehničkih i inih nauka (oni koji eventualno čitaju ove redove treba da znaju da ih piše neko ko je „tek lekar“, kako su me tačno definisali izvesni prijatelji). Karl Manhajm je pod intelektualcima podrazumevao osobe čiji je poseban zadatak da pruže tumačenje sveta (i društva u kome žive). Da li intelektualci predstavljaju društvenu klasu po sebi – novu klasu koja istorijski ovaploćuje emancipatorsku racionalnost, delujući „subverzivno prema svakom establišmentu, društvenim ograničenjima, i privilegijama, uključujući i svoje sopstvene“? Too good to be true! Gramši je mnogo instrumentalniji, videći ih kao one koji „organizuju, sprovode, usmeravaju, obrazuju i predvode ostale.“

Sasvim suprotno, antiintelektualizam zastupa poziciju da „previše intelektualnih analiza i diskusija može da nagrize osnove uspostavljenog reda“. Da li je mudrije danas tradicionalnom intelektualcu, koji „transcendira svoje klasne korene i brani univerzalne vrednosti“, pretpostaviti „eksperta specijalistu“, uz svest da moć nije ostavila nedodirnutom nijednu vrednost? Da li intelektualac mora da ima završeno visoko obrazovanje? Lično mislim, ne! Da li su intelektualci homogena grupa ili se i među njima odvija intenzivna diferencijacija, iz najrazličitijih razloga (sujeta nije od najmanjeg značaja)? Imaju li kapacitet za „koherentno grupno delovanje“?

SRBIJU JE MOGUĆE VOLETI NA VIŠE NAČINA

O odnosu politike i intelektualaca mudro ćutim, uz uverenje da je njihova potreba da shvate stanje i formiraju sopstvena gledišta naspram „komparativnog kolektiviteta“ veća nego kod prosečnog građanina, koji je, ne potcenjujmo ga, takođe ima. Često se gotovo refleksno pojam intelektualca koji „govori istinu“ i „razotkriva laži vlasti“ povezuje sa pojmom opozicionog delovanja, ali to definitivno nije pravilo. Možda je tragika intelektualca u tome što se neizbežno nalazi u raskoraku između „usamljenosti i svrstavanja“ (ne negiram legitimnost bilo kojeg od ova dva izbora, pod uslovom da su slobodni).

Kakav je odnos intelektualca i elita, ili ispravnije, bilo koje od elita kojima bi mogao da pripada? Postoje brojne i heterogene elite, pa i, zašto da ne, brojne i heterogene pseudoelite – ishitrene klasifikacije prevashodno govore o društvenom kontekstu i poziciji sa koje se takve klasifikacije iznose. Pre par godina sam imao izazov da kao delić vox populi pokušam da iznesem kako ja vidim elitu i da li je ona danas uopšte moguća. Slučaj je hteo da se to odigra na dan kada je umro Umberto Eko, što je moje oglašavanje učinilo dopunski neumesnim i pretencioznim.

Ipak, i danas ću ponoviti, uprkos činjenici da sam odrastao u vremenu kada je odrednica „elita“ bila gotovo pogrdna i optužujuća, da iskreno verujem da se ona zapravo odnosi na one pojedince koji imaju znanje i imaginaciju da iz različitih, pa i nepoželjnih uglova sagledaju fenomene i pravce u kojima se određeno društvo kreće, da pri tome ne robuju nikakvim, a posebno ne ideološkim predrasudama u obračunu ili suočavanju sa kolektivnim zabludama i mitovima, ali i pri ličnom egzorcizmu u obračunu sa đavolom u sebi, uz očuvan osećaj dužnosti prema opštem i spremnost da se upuste u rizik iskazivanja mišljenja, bez obzira na to da li je u kontradikciji sa očekivanjima kolektivnog uva.

JOŠ IZ BIBLIJE ZNAMO DA ONI KOJI IMAJU SMELOSTI DA GOVORE I DELUJU NEZAVISNO I KRITIČKI, LOŠE PROLAZE

Zašto insistiram na odrednici pojedinci? Zato što se, možda besmisleno i neopravdano, bojim da ih svaka kolektivizacija ovih principa, eventualno partokratsko ujedinjavanje takvih pojedinaca, kao svaka institucija konačno, razlaže na igre moći i uticaja, osećaj obaveze prema organizovanoj grupi i sl. Tako i nastaje prostor u kome postojimo mi i oni (ko smo mi, a ko su oni, nije ni preterano važno). Moj doživljaj elite se, uz prihvatanje zaključka da sam sociološki diletant, mahom ograničava na beznadežno usamljene i najčešće neshvaćene pojedince, sa pameću i znanjem, ali ne manje i očuvanom skepsom prema sebi i okolini u kojoj žive (što ne znači da je manje vole – naprotiv!). U ovom mom pojednostavljivanju, onog momenta u kontinuitetu i aktuelnosti svog delovanja kada „elita“ koju sam opisao postane poželjna u bilo kom smislu sem u smislu navedenih postulata, ona više nije elita ili bar ne elita kako je ja, možda naivno, možda glupo, podrazumevam i trebam. Odgovorna izvršna (ili kakva druga) vlast postaje nešto prosvećenija kada shvati da su joj takve ličnosti korisnije od organizovanih grupa koje poput mantri izgovaraju rečenice koje ne nose nikakav rizik, nikakvu sumnju i nikakvu različitost.

Ko, međutim, određuje ko je „intelektualac“? Gramši je ukazao da „svaka društvena grupa … stvara unutar sebe, organski, jedan ili više stratuma intelektualaca koji joj daju homogenost i svest o sopstvenoj funkciji, ne samo u ekonomskoj, već i u društvenoj i političkoj sferi“. Sa druge strane, nad ovim pojmom se neretko odvija i narcisistička igra samoodređenja, koja nije po pravilu neuspešna. Ne vidim zašto intelektualac ne bi mogao da egzistira unutar politike, ali mi se ideja da politička moć bude ta koja određuje i rukopolaže intelektualce čini jednim od najpogrešnijih puteva – ona je najčešće isključiva i zahteva svrstavanje. Upravo zato iz političkog jezika dolaze podele na intelektualce i neintelektualce, elite i pseudoelite.

MOŽDA JE TRAGIKA INTELEKTUALCA U TOME ŠTO SE NEIZBEŽNO NALAZI U RASKORAKU IZMEĐU „USAMLJENOSTI I SVRSTAVANJA“ (NE NEGIRAM LEGITIMNOST BILO KOJEG OD OVA DVA IZBORA, POD USLOVOM DA SU SLOBODNI)

Pisac Zatvorskih svezaka dopunjuje svoj stav rečima: „Svi ljudi su intelektualci… ali nemaju svi ljudi u društvu funkciju intelektualaca.“ Stoga, sem javnosti (ili njenih stratuma) ne znam ko bi drugi imao pravo da određuje ko je, a ko nije intelektualac! Na kraju krajeva, možda ovaj epitet i ne treba davati pre retrospektivne analize nečijeg delovanja, ili, daleko bilo, posthumno.

Nažalost, odavno svaka vlast, u korelaciji sa svojom autoritarnošću, sebe nekritično izjednačava sa narodom, državom, kulturom i civilizacijom, pa kada neko kritikuje njene delove, a posebno centre političke moći, lako biva optužen da kritikuje i mrzi celo društvo. Da se ponovo oslonim na Čomskog, koji citira priču o kralju Ahavu koji poziva k sebi proroka Iliju i napada ga zbog kritičkih opaski koje je izrekao o njemu. Međutim, kralj to čini pitanjem: „Zašto si ti mrzitelj Izrailja?“ Uostalom, na našem primeru, dozvoliću sebi da ponovim uverenje da je Srbiju moguće voleti na više načina.

Srpske elite su u raznim vremenima i okolnostima meandrirale u raznim pravcima, ali sam u ovoj sredini monumentalnih zakašnjenja, ostajao zapanjen brzinom i misionarskom posvećenošću kojom su pojedini srpski intelektualci ta civilizacijska kašnjenja skraćivali, ne nužno u saglasnosti sa tradicionalizmom i konzervativnošću društva u kome su delovali. Verovatno je u pitanju samo moja kognitivna ograničenost što danas ne prepoznajem i ne vidim uporedive napore i nastojanja. Sa izvesnom setom se konstatuje da je epoha i važnost tradicionalnih javnih intelektualaca nepovratno prošla.

ANTIINTELEKTUALNA KLIMA, KOJA VIŠE I NE POKUŠAVA DA SE PRIKRIJE, POGODUJE RAZVOJU GROTESKNIH MISAONIH PLODOVA, ZBOG ČEGA BI 21. VEK MOGAO BITI OZNAČEN KAO „VEK POPULIZMA“

Razlozi su brojni i prevazilaze namenu ovog teksta, ali ću jedino ukazati da je u izuzetno kratkom vremenu nastupila ekspanzija platformi sa kojih su intelektualci mogli da „propovedaju“ svoja uverenja i ideje. Mediji, na primer, stvaraju svoje „šampione“ i tzv. medijske intelektualce (termin koji nije neizbežno pejorativan), ali se trka gubi, jer kako ističe Hobsbaum u Kraju kulture (2014), „u društvu neprekidne masovne zabave aktivisti sada nalaze da su intelektualci manje korisni inspiratori korisnih ciljeva nego … rok muzičari ili filmske zvezde“.

Digitalnu demokratiju, koja je u početku dočekana kao „direktnija od direktne“, sve češće opterećuje pitanje: Ima li mesta za tradicionalnog intelektualca u vremenima digitalnih tehnologija, interneta, socijalnih mreža i blogosfera? Ukratko, svaki građanin ili organizacija danas može da generiše, publikuje i distribuira informaciju. Američki istoričar Tim Nikols (2017) jednakost svih mišljenja i prosuđivanja u tim medijima vidi kao put u „smrt ekspertskog mišljenja“.

Ključni fenomen ovog nesporazuma je rascep između znanja i informacija. Mreže ne samo da nužno ne šire prostor slobodnog individualnog izražavanja u tzv. elektronskoj demokratskoj Agori, već je uočeno da zapravo mogu da služe regrutovanju istomišljenika – elektronskih junkera na bojnom polju javnog prostora. Todor Kuljić (2018) lucidno uočava da je participacija u digitalnim komunikacijama samo surogat pluralizma i da promoviše kulturu indiskrecije i nepoštovanja (dodao bih povremeno mržnje, a znatno češće nepristojnosti) i „umesto da nudi alternativu … ona je neautentičnim mnoštvom sprečava“. Očito, buduće, ali i današnje intelektualce koji nisu umorni, čeka dug put prilagođavanja.

IMA LI MESTA ZA TRADICIONALNOG INTELEKTUALCA U VREMENIMA DIGITALNIH TEHNOLOGIJA, INTERNETA, SOCIJALNIH MREŽA I BLOGOSFERA? UKRATKO, SVAKI GRAĐANIN ILI ORGANIZACIJA DANAS MOŽE DA GENERIŠE, PUBLIKUJE I DISTRIBUIRA INFORMACIJU. AMERIČKI ISTORIČAR TIM NIKOLS (2017) JEDNAKOST SVIH MIŠLJENJA I PROSUĐIVANJA U TIM MEDIJIMA VIDI KAO PUT U „SMRT EKSPERTSKOG MIŠLJENJA“

Na kraju, u pokušaju da odgovorim na pitanje da li su nam intelektualci uopšte potrebni (ne govorim o elitama, one će se kako-tako uspostaviti na poželjnim ili nepoželjnim nivoima, sa intelektualcima ili bez njih), čini mi se da je slikovitije ako iskoristimo kontrapunkt: kako bi društvo izgledalo bez njih? Sivo, skučeno, bez mašte i uzbuđenja, rečju dosadno, nepokretno, ritualno okrenuto zadatim predstavama prošlosti, autoritarno i sklono stabilnosti po svaku cenu, korodirano inkluzivnošću za različite, ponekad tragične iracionalnosti homo sapiensa, sa standardizovanom i oktroisanom „umetnošću“, i čuvanjem čudoređa koje će biti moguće samo rastom nasilja.

Naime, čak i u tako „sređenom“ društvu, pojavljivaće se nezahvalni pojedinci koji će odbijati da budu srećni i stoga, zasluživati kaznu. Srećom, ove orvelovske ruminacije u pokušaju nisu izgledne. Erik Hobsbaum sluti da „čak i krajnje antiintelektualističko društvo danas ima veću potrebu za osobama koje su nadarene idejama, kao i za sredinama u kojima te osobe mogu da cvetaju“. Može li iko očekivati da takvi pojedinci svoju invenciju i kritičnost neće, barem delom, usmeriti na društvene procese i okolnosti u kojima žive, svesni da pored kritike moraju nuditi i alternative. Bez alternativa, i na njih će, kao na njihove prethodnike, pasti optužba o promociji političkog nihilizma (sjajno sažeta u basni o Kurti i Murti). Međutim, za realizaciju tih alternativa intelektualci sami nisu dovoljni – neophodan im je amalgam (neki upotrebljavaju i izraz „front“) prvenstveno sa „običnim ljudima“, ma šta to tačno značilo.

Izvor: Nedeljnik

Budi prvi koji komentariše

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena




Anti-SPAM Test *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.