Borislav Pekić: O narodu

Borislav V.  Pekić bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. vijeka, romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

U prvom tekstu o Pekiću objavili smo citate o čovjeku, a u ovom objavićemo njegova razmišljanja o naciji i narodu. Evo šta on piše:

• Nacija je grupa ljudi ujedinjena zabludama o svojoj zajedničkoj prošlosti i mržnjom prema svim susedima.
• Narodi slobodni mogu biti i mali, a ako budu i veliki, slobodni neće biti drugi.
• Nebesko carstvo dobro je za pesmu, od njega narod ne živi. Narod živi od vešte trgovine, pametne diplomatije i jake pesnice.
• Niko nema izgleda da postane veliki narod dok se ne oslobodi moralnih predrasuda malog. I tu ništa ne pomaže pozivanje na pravdu, istorijsko pravo i Dušanovo carstvo. Taj ga nije napravio s osetljivostima iskrupuloznostima kaluđerice. Ne može se istovremeno imati i Obraz i Solun. I Duša i Izlaz na Egejsko more.
• Narod kome je borba najmilija zabava nije za Evropu nego za afrikansku džunglu.

Zlatno runo

• Narod ne živi od povremenih velikih dela, nego od trajnih i stalnih malih.
• U životu jednog naroda godine ropstva računaju se dvostruko.
• Narod nije skup ljudi podudarnih jasnih moralnih i duhovnih osobina, već sukcesija stanja u kojima se te osobine koagulišu u istoriju.

Život na ledu 1983/84

• Narod nisu ljudi nego ideje o sebi.

Zlatno runo

• Narod koji podnosi tiraniju nije zaslužio slobodu. Ako je dobije, on će je ubrzo predati novom tiraninu.
• Dobar građanin je onaj koji iznad svih vrednosti stavlja hleb. Opasan je onaj koji građanin koji na hleb misli samo kad je gladan.
• Ljudi imaju jedno ime pre, a jedno posle revolucije: pre ih zovu„narodom“, a posle „ološem“.
• Narodnom pokretu treba pamet jednog, a vernost svih.

 Život na ledu 1955/59

• Svaki narod treba prema svojim potrebama da određuje vrstu i obim svojih saznanja, jer će njegova sudbina samo od njih zavisiti. Ako se već jedino vrednost ne može kao merilo uzeti – a očigledno je da uvek ne može – neka ih određuje pamet i tolerancija, a ne strast i predrasuda.

Zlatno doba dijaloga

• Suvereni narod ne može biti odmetnik. Odmetnik je vlast koja mu suverenost odriče.
  „Tezeju, jesi li ubio Minotaura?“
• Narod je bespomoćni objekat istorije.

Kako upokojiti vampira

• Narod čak i u pozorištu – statira.

„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“

• Jednom se i čovek, i porodica, i narod moraju zaustaviti, osvrnuti i odvagati svoju prošlost, ne bi li došli do saznanja da li je uopšte bilo svrhe prevaljivati je.
• Epski ne može biti ni čovek ni narod. Epska može biti isključivo jedna njegova osobina, pod uslovom da se ispoljava s ludačkom upornošću. Sama osobina pri tome nema značaja.
• Narod ne čine hramovi nego vera. Šta vredi vera ako nema gde da joj se služi? Uvek ostaje srce. Srce je Hram. Hram je samo kamen.
• Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje…

Zlatno runo

• Narodi koji su izgubili slobodu, dobili su u zamenu nadmenost. Bog je pravedan.
• Star je samo narod s budućnošću, samo s prošlošću je mrtav.

“Remek delo ili Sudbina umetnika”

• Narodne želje su stvar vladine propagande. Kad narod ima suprotne težnje, to znači da je zatajila reklama.
• Najbolje se vlada kad narod spava. Onda ne oseća da njime vladaju.
• Recite narodu šta će dobiti, on će se jedva pokrenuti; recite mu šta rizikuje da izgubi i on se neće zaustaviti. Za njega je vrednija sudbina onoga što već ima nego ono što tek treba da dobije. Aktuelni a ne vizionarski programi pokreću svet, iako ga oni prvi na izvestan način koncipiraju.

Političke sveske

• Ne mislim da je naš narod izgubio vitalnost. Nadam se da posredinije vitalnost već njena orentacija. Umesto da se posveti napretku, iscrpljivala se u pukom preživljavanju, ponekad i u takozvanom snalaženju.
• Narod ne reprezentuju radikalni uzorci, paradigme ekstremne vrline ili ekstremnog zla, genija ili maloumnosti, heroizma ili kukavičluka, velikodušnosti ili sebičnosti; čini ga zlatan statistički presek, prosek osrednjosti, amalgam podnošljivih mana i umerenih vrlina. U kritičnom času ne uzdam se u Herakla, uzdam se u Odiseja. Ne u Heroja, Mudraca, Sveca nego u Zlatan prosek miliona građana, jer će od njegovog nivoa sve zavisiti. A on je u svakom narodu sačinjen od ljudi zemlje koji znaju da se staraju o svojim interesima.
• Boljitak ne očekujem od uzvišene i za kopiranje nemoguće Vrline, ni od slepe spremnosti na nove žrtve – jer smo i u tom pogledu zagrebali dno ćupa– već od praktičnog razuma, pan-metron-ariston mere i uviđanja da je zajednica, pored etničkog jedinstva, njegove protekle istorije, njenog Mita i Duha, u prvom redu tekući kompromis najčešće protivrečnih interesa.
• Definisanje i zaštita te istine u vidu Pravila igre, najviši je, bar dosad, oblik građanskog Zakonika; njeno unapređenje određuje model i uspeh savremenih građanskih državnika; a poštovanje te istine, opet bar za sada, najviša je građanska vrlina.
• To, dabome, ne zvuči rimski, ali ni mi, današnji Srbi, pogotovu mladi, ne živimo u republikanskom Rimu, niti smo na epskom moralu Scevole ili Sinđelića odgajani. Ne zaboravimo to da se opet ne razočaramo.

 Zlatno doba dijaloga

Izvor: Borislav Pekić