„…malo i obično, i polovno, jer tako rastu najbolja deca!”

Zamisli da u sred trudnoće dobiješ otkaz, zamisli da rađaš sina koji zbog komplikacija mora da se hrani kupovnom hranom, zamisli da tvoj dobri mladi muž radi i po dve smene da bi se nekako izborio sa nastalom situacijom, i zamisli da tvoj sin, hvala Bogu, raste i lepo napreduje, i zamisli da bebica napuni godinu ipo, i da nemaš šta da mu obučeš. I da ne možeš da mu kupiš pantalonice, broj veće. Ni cipelice. Ni majicu. I da ne možeš da mu kupiš bilo kakva kišobran kolica. I zamisli da te očaj natera da napišeš jedno malo pismo jednoj javnoj ličnosti, i pitaš je da li ima nekoga ko ima bebu koja je prerasla odelca za godinu ipo dana, i cipelice? I da li imaš nekoga čije dete više ne mora da se vozi kolicima? I zamisli da to uradiš tako diskretno, i sa toliko ponosa?

Juče sam dobila takvo pisamce.

I, mogla sam da zamislim kako se oseća ta mlada majka dok meni, koju ne poznaje, piše to pisamce.

Odmah sam joj odgovorila da ću videti i da ću joj javiti, ako nešto saznam. Uostalom, moji prijatelji imaju decu koja su odavno prerasla taj uzrast. Nekoliko minuta kasnije, napisala sam joj novu poruku: „Šta još treba osim odeće i kolica?“

A ona mi je odgovorila:
„Rasplakali ste me. Ovo me ni svekrva nije pitala“.
I umesto da se kao i obično rasplačem na ovakvu priču, uradila sam nešto neobično.
Otvorila sam kompjuter.

Ta mlada žena ne zna da ja pišem ovaj tekst; napolju pljušti kiša, i sprema se oluja, a ja se ipak radujem jer znam da će se javiti oni koji drže neka kolica u podrumu, i koji u kesama u dnu plakara drže složene i prerasle stvari svojih sinova, i da ima onih koji će poželeti da ponosnoj majci koja je ostala bez posla, pošalju koju teglicu kašice za bebu, ili paket pelena, ili nešto slično, malo i obično, i polovno, jer tako rastu najbolja deca, jer smo tako podizali našu decu, jer smo tako i mi rasli. U polovnim majicama i pantalonicama.
Smeškam se, jer smo uvek bili jedni prema drugima najbolji, kad je bilo najteže.

I znam da ćemo se već danas svi koje je dotakla ova obična, svakodnevna priča, osećati bolje ako zamislimo da se ta mala, naša porodica, prekosutra raduje.

Uzgred, napisala je na kraju: „Bog vas blagoslovio“.

Mislim, da se to odnosi na sve nas.
PS. Svi koji žele nešto da daju ovoj mami i njenoj bebi, neka pišu meni

Izvor: AllMe

Leutar

Leutar

Tajni agenti NKVD-a
Leutar

Latest posts by Leutar (see all)

3 KOmentara

  1. Hbt koje ispiranje mozga i pišanje po zdravoj pameti.Otac radi dva posla i opet nemaju??? Dakle rob koji pravi roblje a bog će već dati??? Upravo na ovaj način smo ovdje dospjeli oni moraju imati djecu, oni moraju….. a kad zaglave onda će dati dragi bog oličen u Grigorinju, Pahpomiju…..Radi se o klasičnom robovlasničkom društvu i time što će neko donirati džemper, neko cipele, neko hranu ništa se neće promjeniti, bolje može biti samo ukidanjem robovlasništva a ako tajo za to nema muda onda je bar mogao praviti djecu pod nekom sretnijom sjevernijom zvijezdom, naravno ako sve nije izmišljeno što je vrlo vjerovatno.




    1



    9

Ostavi komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena


*


Anti-SPAM Test *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.