Прошле седмице читали смо двије обавјештајне анализе, једну руску и једну америчку, гдје се једнако прогнозира ново клање на Балкану. Наше новине су их пренијеле не уочавајући да је ријеч о тексту који се, с незнатним измјенама, деценијама појављује у међународним шпијунским круговима и који смо досад безброј пута пренијели. Обавјештајне анализе за Балкан налик су научним чланцима министра Баришића, док их читате, вазда вас прогања осјећај да сте то негдје већ видјели. Све завршавају познатим злокобним закључком да је ово географско подручје већински насељено тупим насилницима ниског чела, које се једва може назвати хомо-сапиенсима, а који ће једном свакако, и хладним и ватреним оружјем, дивље насрнути једни на друге.
Занимање обавјештајног аналитичара за Балкан заправо је једно од најлакших занимања уопште. У свим обавјештајним агенцијама на свијету запослени мрзе срећковиће који су добили задужење пратити политичке прилике на Балкану, млатимудане којима је цијели посао примјећивати како би међуетничке напетости на Балкану ускоро, најкасније за шест седмица, могле ескалирати у крваво насиље. Експерт за Балкан ујутро извијести да је висока вјероватноћа новог рата између Срба и Хрвата, па у остатку радног времена безбрижно оде с унуком у лунапарк, или с љубавницом у хотел, или пуца у вепрове, или игра стони тенис, или у гаражи раставља мотоцикл… Лијепо се може опустити, нема баш никаквог ризика у ономе што ради. Могућност да ће Хрвати и Срби поновно ратовати једнака је могућности да ће у сјеверној Лапонији у јануару падати снијег. То је готово па биолошки неизбјежно, Хрвати и Срби се с времена на вријеме се покољу као што лососи у сезони парења скачу узводно преко водопада.
Наравно да ће Хрвати и Срби поновно ратовати. Шта би, забога, Хрвати и Срби друго и радили? Рат је најбољи дио, једини свијетли тренутак њихових живота. Балкански мушкарци не могу управо дочекати да запуца, па да назују чизме и зграбе пушку и побјегну од својих мизерних свакодневица, од кафића и кладионица, од пореза и кредита, од глупих шефова, досадних родитеља и роспија којима су једном у прошлости несмотрено направили дијете. Отићи ће на два мјесеца у рат и да би идућих шест стотина мјесеци све друге несносно прцали како им дугују слободу и благостање, па и саму топлину и свјетлост сунца. Сунце не би јутрос изашло, пчеле би заборавиле сакупљати полен, а зечеви брстити зеље да се они нису борили за Хрватску. Ратоваће јер је то потпуно неодољиво и дивно. Рат је као грах с крањском кобасицом или пуњене паприке или такво некакво просто народно јело кога се чељаде једноставно не може наситити.
-“Би ли ти, бураз, ратовао”, упитате ли кога балканског делију, он ће испочетка вјероватно пристојно одбијати.
-“Немој се љутит”, казаће, “али ратовао сам недавно. Ево, упитај ми жену ако мени не вјерујеш, нема пола сата да сам са ратишта.”
-“Али, рат к’о душа, мој домаћи, мртва би га уста јела”, настављате ви свеједно, улијевајући му кацијолом из лонца на шпорету. “Само пола тањира да ти донесем?”
-“Пријтељу, немој, хвала ти. Хвала ти к’о да јесам.”
-“Јој, толики човјек, па не може мало ратовати”, завршавате ви напокон, спуштајући обилну порцију мирисног варива преда њ, а он уздахне и заврти главом, срамежљив као дјевојчица.
“Ајде, добро, али само мало”, сложи се он. И онда крене халапљиво кусати. Четири тањира један за другим испразни и сав се усвињи ратовањем. И себе, и столњак, и плочице и зидове, све замаже. И нашкоди му, Богу хвала, али он, говедо, једноставно не може себи помоћи.
Такве поводљиве будале живе на Балкану да страни обавјештајни аналитичари мирно могу преписивати једни од других. Ту не требају ни сателитски снимци, ни пресретања електронске пошке и телефонских разговора, ни да теренски агенти уз велик лични ризик краду повјерљиве документе и састају се с доушницима. Рат ће доћи, већ се зна. Доћи ће поуздано и тачно као воз у Јапану, а наши руски и амерички покровитељи задовољно ће трљати дланове.
Посебност идућег балканског клања, између низа других више или мање једнаких балканских клања, јесте да смо данас и једни и други чврсто везани уговорима са својим добављачима наоружања. Хрватска је на једној страни ушла у Амерички програм збрињавања војног отпада, скраћено: НАТО, па се у Алабами и Мичигену јефтино снабдјела тонама расходоване хрђаве гвожђурије коју само сивомаслинаста боја држи да се не распадне. На другој страни Русија је једнако наоружала православну браћу Србе, изванредно повољно, на 12 рата без жираната. Кирил, патријарх московски и све Русије, лично је, причају, благословио дарежљиву пошиљку, шкропећи је светом водом и свечано запијевајући “Господи помилуј, Господи помилуј”, но то вјероватно ипак неће знатније помоћи старим авионима и тенковима који су добри још само као секундарна сировина.
У идућем рату и Хрвати и Срби ће тако ратовати оружјем које би у нормалнијим временима Цигани одвезли. Попеће се на брда с пушкама и хаубицама и минобацачима, што ће бити озбиљна пријетња најприје њима самим. Противавионске ракете испаљиваће на криву страну, уништавајући властите позадине, али непријатељски авиони ионако ће падати сами од себе, гасити се изненада и неочекивано на шест километара висине, док ће пилоти избезумљено притискати дугмад и окретати склопке. Бит ће то необичан рат с високим постотком самоозлијеђених и на његовом крају више можда неће бити ни Срба и Хрвата, али не мари јер ће неки бољи, паметнији и еволуцијски успјешнији лијепо зарадити.
Извор: јутарњи лист
Be the first to comment