Imam potrebu da se oglasim u ovoj situaciji, što inače nemam običaj.
Više puta sam na moje uši čula kako ljude treba zadrzavati da žive na selu. Da se bave poljoprivredom i stočarstvom, da će imati punu podršku Grada, podršku Agrarnog fonda i sličnih. Samo da ostaju tu, da je tu život, da su sela nama najvažnija, da čuvamo svoja sela itd, itd.
Danas, kad pred očima vidim ovaj prizor i moje najbliže, rodbinu, komšije i prijatelje, kako se SAMI bore protiv nečega što odlično znaju da ne mogu bez velike pomoći, a i dalje svim snagama žele da spasu svoju zemlju, svoje selo, šumu, vikendice, kuće, koje su SAMI izgradili i sami se izborili da svi ostanu i žive u tom selu. I oni i njihovi potomci.
Danima i noćima bez sna, mještani i lastvanski vatrogasci. Na tako nevjerovatan, nikad do sada na tim prostorima viđen požar. Strašno zvuči, ali nažalost, tako je.
I stvarno, šta treba da se desi da bi oni stvarno sada dobili PODRŠKU?
Ali, ipak sam duboko zahvalna Gradu na divnim riječima uvijek, na pomoći i na svemu. A najviše na ovom potezu sada.
Možda nisu krivi oni koje ja krivim, evo neka nam oni pokažu ko jeste? Ja im dajem još jednu šansu, iskrenu, mada je možda to kasno za našu divnu Bijelu goru, te šume i tu netaknutu prirodu.
Ivana Šakotić Bokić (FB)
Ostavi komentar