Данас је 141 година од смрти Достојевског и као што је његов цијели живот био испуњен Јеванђељем тако су и посљедњи дани пред његово упокојење били потпуно у знаку Божје ријечи, о којима је писала и његова кћерка Љубов Достојевска.
Пише: Бојан Милићевић
Ти дани, као неке отргнуте странице из његових величанствених дјела, показују сву дубину и ширину јеванђељског живота Достојевског.
Након што је почело крварење, затражио је од жене Ане да му чита из његове робијашке Библије, од које се није одвајао ни у годинама робије (за вријеме царске Русије, робијаши су могли да читају само Библију) ни након ње.
Како пише кћерка Љубов: „Као и увијек у тешким животним случајевима, он се обрати Јеванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала. Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени!(…)“
Као нека сцена из романа звуче његове ријечи упућене супрузи Ани: „Драга Ана, чак ни у мислима те нисам преварио.“
Након што га је свештеник исповиједио и причестио, Љубов пише о прелијепој хришћанској анегдоти из посљедњих дана великог писца: „…он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Дјецо моја не заборавите никад ово што сте чули,“ рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим, али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божјој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога. Ви сте његова дјеца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“
Све је у животу Достојевског боголико, па тако и свједочанство митрополита петроградског о љубави петроградских студената према свом великом учитељу и писцу! То је био период надирућих „изама“ у Русију који је најављивао онај најгори. Све њих је велики писац сјајно пророчки најавио у својим дјелима „Зли дуси“, „Идиот“ и „Браћа Карамазови“. Иако су руски студенти попримали многе модерне идеје, вољели су Достојевског и свједочанство митрополита је право мало чудо преумљења младих људи и обраћања вјери крај његовог одра:“(…)Петроградски студенти га не напустише; били су ријешили да посљедњу ноћ коју је Достојевски проводио на земљи пробдију крај свога обожаваног учитеља. Шта су те ноћи студенти радили испричао нам је касније митрополит петроградски, који, по обичају станује у манастиру Александра Невског. Неколико дана послије погреба мајка повевши и нас оде митрополиту да му захвали за величанствени погреб који калуђери бијаху приредили моме оцу. Митрополит нас благослови, а затим поче причати своје утиске са студентског бдијења: „У суботу увече отишао сам у цркву Светог Духа да и ја одам пошту тијелу Достојевског. Калуђери ме задржаше на вратима рекавши ми да је црква, за коју сам мислио да је празна, пуна свијета. Ја сам се тада попео у малу капелу која се налази на другом спрату сусједне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један дио ноћи провео сам пазећи на студенте а да ме они нису видјели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући. Калуђери хтједоше да читају псалме. Али им студенти отеше из руку Псалтир и стадоше читати псалме један за другим. Још никада нисам чуо да се псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења, свака ријеч била је изговорена пуним срцем. И причају ми да су ти млади људи атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску моћ морао да има Достојевски да их тако приведе Богу“.
Као што је живио надахнут Јеванђељем, тако је и на његовом гробу цитат из Јеванђеља по Јовану, који је уједно и епиграф романа „Браћа Карамазови“: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“
И заиста је тако. „13. апостол“ Достојевски поручује нам заувијек да је човјек и његов живот много шири и дубљи од модерног егоцентризма и да само кад надилази своју природу, када свој дух отвара према божанском, а не умире затворен у себи, према свима, према свијету, „много рода роди“, тј. много божанског твори.
Извор: Леутар
Be the first to comment