Došao ovde komšiji sin sa unukom, meni otvoren prozor od sobe, čujem kako mali kuka na sav glas jer neće da mu daju smoki pre ručka, istrčao napolje, trči u krug i plače, oni svi za njim, i staro i mlado, ko da jure kokošku, a ne dete. I sve viču STANI, SAČEKAJ, NEMOJ DA PLAČEŠ, EVO TI SMOKI. Ja gledam kroz prozor sa facom neverovanja.
Leptejebo razmaženi, ja nisam smeo da tražim smoki pre ručka, jednom me Goca uhvatila u špajzu kako jedem slatko od šumskih jagoda bez dozvole, udarila mi šamar, glava mi se odbila od frižidera, zujalo mi u ušilma do male mature.
A jedini razlog što su današnja deca razmažena je jer oni nikad nisu gledali onaj crtani UMOČIĆU. Nema druge.
Ono je pravljeno samo da deci nabije grižu savesti.
Ali mama, ja ne volim karfiol.
Kako si nezahvalan, ona deca se pokrivaju ćebetom sa rupama, majka im ne radi, plače jer nemaju šta da jedu, otac im otišao jedan dan po cigare i nije se nikad vratio, ati tu nećeš karfiol da jedeš, koji je, iako ima ukus pregažene žabe, veoma zdrav za tebe.
Dobro mama, ješću, evo.
Ja se sećam da smo danima razmišljali o tom crtaću, kad smo ga prvi put videli.
Sećam se da se jedan šuntavi Miroslav u školi svakog drugog dana odricao užine, da bi ta deca imala da jedu. Nismo mogli da mu objasnimo da je to crtani bio i da njegovo parče pojede Đole Cisterna. Jok, ne vredi.
Skapirao sam da dobar deo vaspitavanja dece se zasniva na griži savesti, zato su naši očevi i dede išli u školu po 15 kilometara peške, u oba smera uzbrdo, kroz, sneg, led, vatru i uz povremeni napad zmaja ili Drekavca.
PA ŠTA NAM FALI – NIŠTA!
Eto, tako i mi, sad gledam ovaj generacijski jaz i krstim se.
A moguće je da sam i ja mator.
Nemanja Cvijetić, umočiću.
Ostavi komentar