Najbolja gimnazijalka i odličan student radi kod Kineza za 250 Evra

Osnovnu u srednju školu završila je kao „vukovac“ i nekoliko puta proglašavana đakom generacije. Prosjek na Fililoškom fakultetu imala je 9.2, a na master studijama nešto veći. Maštala je o školskom dnevniku i učenicima, a završila kao prodavačica u kineskoj radnji sa mjesečnom zaradom od 25.000 dinara, bez radnog staža.

Ovo je jedna od mnogih priča u Srbiji onih koji ne mogu da nađu posao u struci, a ne žele da odu iz nje.

„Tužna sam, često depresivna, ponižena postiđena, povređena, omalovažena… Najteže mi je kada uslužujem koleginice i kolege sa kojima sam studirala ili išla u srednju školu“, priča ova žena koja još nije prešla četrdesetu i koja rukom skriva lice.

S jedne strane kupci, s druge šef, gazda Kinez koji joj pogrešno izgovara ime.

„Nemojte me fotografisati. Odmah će me otpustiti, a i za ovaj posao morala sam da tražim vezu“, rekla je ona.

Jedinica je. Još u petoj godini sama je čitala i pisala i išla na kurs engleskog, kasnije je savladala i njemački, a služi se i španskim jezikom. Bila je ponos i nada svojih roditelja, ponos profesora.

Diplomirala je prva u generaciji i odmah krenula u traganje za poslom.

„Svuda sam nailazila na zatvorena vrata. Na tržištu rada imam podugačak staž. Svi koji su diplomirali posle mene već uveliko rade. Politika me nikada nije zanimala, pa nisam član ni jedne stranke. Da li grešim?“, pita mutnim pogledom od suza koje vire na krajevima oka.

Udala se za ljubav sa fakulteta. Poslije nekoliko godina dobili su ćerku. Suprug je, na sreću, uspio da dobije posao, ali radi u četiri škole.

„Prije dvije godine sam malo radila u struci, na zamijeni, nekoliko mjeseci. Vjerujte, iako sam znala da će biti kratko, nikada srećnija nisam bila. Znate, od malena sam željela da budem profesor“, govori ona.

Iako sa diplomom viskoškolca, nije se ustručavala da radi bilo kakav posao, jer „sjedeti kući skrštenih ruku“ je nešto najgore.

„Radila sam u jednoj leskovačkoj stranoj fabrici, no, pri prvoj krizi mi nije produžen ugovor. U toj fabrici nisam bila jedini radnik sa master studijama. Svi smo ličili jedni na druge, svi pokunjeni, svi razočarani. Sada čujem da su mnogi iz te fabrike otišli u inostranstvo. A ja ne mogu i neću“, kaže ona.

Inače, ova visokoškolka radi sedam dana u nedelji, što znači i vikendom i to po osam sati dnevno i sve vrijeme stoji na nogama. Doduše, svaka druga nedelja joj je slobodna, piše Jugmedia.