PJESNIK koji je napisao da je poljubac susret najveći na svijetu imao je mnogo ljubavnih avantura i veza.
Više zaljubljen u ljubav kao osećanje, u ženu kao pojam kroz koji prolaze mnoge žene, podario nam je neke od najlepših stihova u srpskoj književnosti. Ljubav je za njega potreba kao voda i vazduh. Ako ne voli neku određenu, voleće imaginarnu ženu, ali svaka čestica njegovog tela i uma biće natopljena ljubavlju. „Od mog priviđenja ti si cela tkana“, peva ženi koju pravi od svojih snova, od raštrkanih misli koje povezuje u predivne stihove. U realnosti više je on povređivao žene nego što su one njega. Jureći za svojom vizijom one koja će biti savršena, kao da je ove telesne i prisutne kažnjavao što ne mogu da ispune njegov eterični san.
Jovanka Jovanović ušla je u njegov život 1910. kada su se slučajno sudarili na vratima u ateljeu vajara Tome Rosandića. Ona je imala tu lepotu koja je pesnika opčinjavala, lepotu na kojoj je bila senka tuge. Bila je lepo i pažljivo obučena, ali bez šminke i nakita, prirodnost je izvirala iz svakog njenog pokreta. Najveći nakit su joj bile oči, krupne i tamne, ličile su na dragulje kojima treba povratiti sjaj. Kratak susret, nekoliko uljudnih reči i ona je otišla. U ateljeu je ostao Jovan, kao gromom pogođen, pitajući se da li je to bila žena ili priviđenje. Znao je da nije samo san, iza nje je ostao miris, ne miris parfema nego miris žene koja traži ljubav. Dovoljno je imao godina i žena i umeo je da prepozna one koje su iskusne u ljubavi, one kojima je ljubav igračka i zabava, žene vične muškarcima; bilo je i onih koje su mu se odavale i predavale na prvi pogled, one kod kojih je sve bilo jasno odmah na početku. Neke od njih su bile neiskusne, vezivale se za njega kao jedro za katarku, grčevito se držeći i očekujući spas. Sve one su mu dale ponešto i on ih je voleo telom i strašću, ali njegov duh nijedna nije dotakla. Ova je bila posebna po oblaku sete koji je vukla sa sobom. Za nju će kasnije pisati da je „Žena veća no sve žene“ i stvoriti ciklus „Pesama ljubavi i smrti“, stihove u kojima su strast i čežnja gotovo opipljivi.
Jovanka je bila iz čestite, ali osiromašene porodice gde su je roditelji gurnuli u sigurnost braka sa sedamnaest godina. Značajno stariji i dobrostojeći zet bio je garancija da će Jovanka živeti udoban život imućne žene cenjenog Tase Todorovića, inženjera. I bilo je tako. Jovanka je imala sve što bi svet poželeo.
Muža koji je voli, kuću punu svega, dvoje male dece. Sve je to imala danju, kada je ljudi vide. Noći su bile teške i duge; nije uspela da zavoli muža, čak ni njena mladost kojoj je potreban fizički dodir nije mogla da premosti prazninu između nje i tog muškarca koji joj je odabran za muža.
Pomisao da će ceo život da provede tako, voleći samo svoju decu, da će se ugasiti žena u njoj pre nego što je to zaista i postala, to je ono što je Dučić video kao tugu.
Ništa tako ne osvoji muškarca kao uloga spasitelja. Ništa tako ne osvoji ženu kao muškarac koji je spasava od onoga što je čini nesrećnom.
Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. Tako su ovo dvoje uronili u vezu kao u okean sreće i greha, u kući gde su živeli Jovankin muž i dvoje male dece, a i on ulazi u kuću Todorovića kao podstanar. Jovanka, udata žena sa dvoje dece, bila je nesnađena kao devojčica koja se prvi put zaljubljuje, što i jeste bilo tako. Prvi put spoznala je istinsku strast i drugačiju ljubav od one koju je imala do tada. Razapeta između dva muškarca u istoj kući, jednog je volela i morala da krije, a sa drugim je imala decu i morala da glumi porodičnu sreću. Ukradeni trenuci i dodiri u strahu, sakriveni pogledi i drhtanje ruku, lopovi bez krađe i grešnici po zakonima i nebeskim i zemaljskim, to su bili Jovan i Jovanka.
Od zanosa u pesmama ostao je prilično gorak ukus u „Blagu cara Radovana“. Možda je ta gorčina prouzrokovana Jovankinim prekidom veze, jer ni danas se ne zna ko je koga ostavio, ko više nije mogao da izdrži. Verovatno je to uradila Jovanka, kojoj su posvećeni ovi stihovi:
Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada da se besmo našli. No mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada.
I zanavek, tako, kad se rastadosmo,
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla: tužno i polako.
Jovanka je za Dučića postala „žena veća no sve žene“. Ljubav izmeđi Jovana i Jovanke bila je kakva se samo poželeti može, puna čežnje i želje, zanosa i ushićenja, žudnje i strasti.
Ljubav Jovana i Jovanke iz osnova je izmenila njihov život. Nanela im je mnogo bola i donela isuviše stradanja. No, pesniku Dučiću bila je najveća sreća inspiracija, najveća ljubav i zla sudbina.
U leto 1910. inženjer Tasa Todorović, sa službom na železnici, radi poboljšanja Jovankinog zdravlja zatražio je premeštaj iz Beograda u Vranje. Gotovo istovremeno, Dučić je postao ukazni činovnik i pošao u Sofiju za pisara srpskog poslanstva. Kao nekadašnji njihov podstanar i kućni prijatelj, dolazio je povremeno u kuću svoje voljene.
U momentu slabosti Jovanka je mužu priznala svoju grešnu ljubav. Taj čin je smatrala časnim, da pre nego što napusti muža, prizna istinu, verujući da će Tasa imati razumevanja. Znala je da joj neće oprostiti, ali zbog svog ugleda i da bi se izbegla javna kompromitacija, da će se složiti da se razvedu sporazumno i bez skandala. Desilo se, međutim, nešto neočekivano.
Ozlojeđeni muž je zatražio od Jovanke da sama svoj greh opere i iskupi se time da njihovog lažnog prijatelja i svog ljubavnika iz pištolja, koji će joj on nabaviti “ubije kao psa”.Ili da ga – makar rani. No, umesto toga, kada je Dučić lično pozvan od Tase, došao u goste, Jovanka je napustila muža i sa Jovanom Dučićem i NjIHOVIM SINOM JOVICOM otišla zanavek iz Vranja i pošla za Beograd. Tasa Todorović u svojoj mržnji piše tužbu ministru inostranih dela.
Tada nastaje prava poplava osuda, zgražavanja, prezira.Oglasila se čitava armija Dučićevih neprijatelja. Dučić u jednom pismu piše: ”Svetu uvek treba da se neko raskine, a moj je red davno bio. Pre nisu imali rašta da me vuku po blatu, a sad im se čini da imaju.” Tasa iz osvete oduzima Jovanki decu, a ona očajna, iz Vranja odlazi bratu u Novi Sad, a posle svojima, majci i baki, u Zagreb. Tamo će kasnije postati zapažena glumica. Godine 1919. upoznaje tvorca čuvene Karakterologije Jugoslavije, dr Vladimira Dvornikovića za koga će se 1932. udati. A kada Dvorniković postane pomoćnik ministra prosvete 1934. prelaze da žive u Beograd. Jovanka Dvorniković nastavila je da glumi i u beogradskom Narodnom pozorištu. I mada u senci Žanke Stokić, bila je zapažena Gospođa ministarka. Igrala je i na filmu. Umrla je 6.januara 1963. godine. Svojom ljubavlju Dučić ju je uzdigao do besmrtnosti, i kako je zapisao Vasko Popa „ostale su za njom negove reči lepše nego svet”.
Nije se Dučiću ostvarila želja da se oženi svojom velikom ljubavlju Jovankom Jovanović. Bili su kobni jedno drugom. Njihov sin Jovica ubio se u mladim godinama zbog ljubavi. Jovanka Jovanović bila je Jovanu Dučiću nadahnuće, bol, ali i poetska inspiracija.
Be the first to comment